Синоћ су медији огласили да је ухапшен један од доскорашњих сувласника Bemaxa, извјесни Александар Ацо Мијајловић. Повод је, како се спекулише, шверц цигарета.
Дочим, небројено пута до сада, приликом лишавања слободе неке „крупне рибе“, било је нужно, постало је чак сасвим природно, да се ухапси и по неколико полицајаца, илити „активних припадника полиције“, међу којима су и неки командири и старјешине. Тако је и било и јуче.
Није било давно када је јавност од неких полицијских чиновника дознала да ће полиција ускоро остати без неколике хиљаде полицајаца због пензионисања. Ну, како мјесеци пролазе, многи ће због хапшења поћи у пријевремену пензију.
Или ће се опет поновити нешто што наликује спортском риболову. Оно, упецаш рибицу, пољубиш је, сачини се која фотографија, па „рибицу“ опет бућнеш у воду!
Јакако, ни ја се не разликујем од већине јавности којој оваква и слична хапшења углавно бивају материјал за забављање, да не кажем шта друго.
Понеким људима хапшенија полицајаца послуже и као драгоцјена потпора за идеолошке или политичке нарације.
Дочим, лакоћа подношења вијести које би у цивилизованом свијету имале статус скнадала или опште опасности сугерише нешто веома поражавајуће што се са нама десило. Постали смо, очевидно, толико адаптовани и свикнути на ненормалности, да нас ништа не узнемирава.
Можда бисмо ускоро могли конкурисати за Гинсову књигу рекорда; да се похфалимо пред цијелим свијетом да имамо највише ухапшених полицајца, командира, старјешина и судија по глави становника. Није вала да предњачимо само по броју телевона и аутомобила. Ми смо ти, брате, полицијски раритет!
Ето ти га сад! Жалио се Бора Пекић у једном свом спису: „У држави која хвали своју полицију, нешто свако није у реду“. Ну, шта би тек рекао да је слутити могао државу која хапси своју полицију, то не могу да домислим. Можебит, да би рекао у духу свог цинизма, да полиција и треба да ради свој посао.
Милован Урван
