Полицајац као ауторитет – криминалац као идол!? А проблем је у кући? Не, господо, проблем је у систему који је уништио и школу и кућу!
Проблем је у свима који су за шаку привилегија прихватили наказни систем, а онда истим путем намирили своју савјест! Проблем је у егоманијацима који мисле да се агресија побјеђује агресијом! Проблем је у лудацима који мисле да је кажњавање преступника сврха по себи! Проблем је у нашем односу према злу, јер оно неће нестати из свијета, али би наш однос морао бити другачији! Зло баш то и хоће да му се супротставимо на исти начин. Али тако постајемо његови саучесници. Према томе, умјесто брзих и јефтиних рјешења, било би боље уредити комплетан систем, прихватити да су дјеца наша прва брига! Не ни посао, не ни политика.
Казна није довољан одговор на насиље, а то се види и по броју повратника. Ако свак није одговоран за сваког, онда одговорност и не постоји. Ако министар није одговоран за школство, ако директор није одговоран за школу, ако наставник није одговоран за ученике, ако родитељ није одговоран за дијете!? Ко је онда!?
Задатак система није да омогући космичку правду кажњавањем или награђивањем, него да створи и освијести функционалан модел који доноси и спроводи законе са нултом толеранцијом на насиље. Тиме се неће насиље искоријенити, али хоће промијенити наш однос према њему. Ако је прва реакција на преступника: „разапни га”, онда то јесте апсолутна, ма и латентна, трпељивост према насиљу, као што је знак нулте свијести о смислу санкције или кажњавања преступа.
„Школски полицајац” није рјешење, никакав гарант сигурности. Штавише, мислим да то може да изазове сасвим супротан ефекат. Умјесто „педагогије страха/контроле”, потребно је повећати педагогију социјалне одговорности и емпатије, а то се може обезбиједити присуством родитеља у школи. Наравно, не у буквалном и вулгарнoм смислу, него кроз разноврсне и функционалне моделе едукације родитеља и активирања њихове одговорности.
Такође, велики проблем су директори школа, који често захтијевају сваковрсна трпљења и злопаћења наставног кадра како би се имиџ школе ставио изнад примарне функције школе. Поред тога, руководећи кадар у школама, готово без изузетка, деценијама је вршио политичку, а не просвјетну дјелатност. Читав систем је био подређен сервисирању потреба политичке „елите”. То је онда логично довело до урушавања институција школе, породице, родитељства…
Извор: Милорад Дурутовић/Фејсбук
