Пише: Пол Олстер
Тe недеље ујутро полако је отпочињао дан, одмарао се за наступајућу радну недељу у Универзитетској болници у Сан Антонију, која је деловала као напорна, препуна обавеза.
Кад је убица отпочео свој напад у цркви, добри момак је чврсто спавао у свом кревету, али у једанаест и тридесет његова ћерка је ушла у собу да му каже да јој се учинило да чује пуцње, и да допиру из близине. Сео је и почео да ослушкује, но у том делу куће звуци су били сасвим пригушени, попут добовања кише о прозор. Устао је, навукао фармерице, ушао у дневни боравак, који се налази у предњем делу куће и коначно је схватио да однекуд заиста допиру звуци пуцњаве. Потпуно разбуђен и свестан, пожурио је до стражње просторије у којој чува оружје, отворио сеф и узео једну од пушака АР-15 коју је брзински напунио; узео је неколико шаржера.
До тада је његова ћерка већ аутом отишла од куће и вратила се с вестима да се пуцњи чују у цркви. Он је одмах позвао телефоном супругу која је била у посети једној од њихових удатих ћерки – да је обавести о ономе што се дешава преко пута и кад је она почела да га моли да не иде тамо, спустио је слушалицу и бос пошао ка улазним вратима. За њим је кренула ћерка, али јој је, да би је заштитио од потенцијалних повреда, рекао да се врати и да му напуни још један оквир. Затим је сам изашао на улицу, прешао на другу страну и препешачио сто тридесет метара до цркве док је звук пуцњаве која је допирала изнутра постајао све гласнији. У току је био застрашујући ужас и добри момак с пушком, који је знао већину ако не и све припаднике те цркве, спонтано је викнуо колико га је грло носило „Хеј!“. Тактички, то је био погрешан потез – одавање своје позиције ономе ко пуца – али како су му преживели из цркве касније рекли, убица се зауставио кад је чуо снагу и решеност у том гласу, а онда је, за неколико секунди, спустио пушку и кренуо према вратима. Низ је био прекинут. У свом чланку, Муни пише да је храбри водоинсталатер убеђен да је кроз њега проговорио Свети дух „да би позвао демона да изађе из цркве“.
А онда је почела размена ватре. Убица је изјурио у свом оклопу, са шлемом с визиром и пиштољем у руци док је Добри Самарићанин потражио заклон иза „Доџовог“ камионета паркираног испред куће преко пута. Убица је испалио три метка – један у возило, један у аутомобил који се налазио поред, и један у кућу – три промашаја. Водоинсталатер је пуцао четири пута, двапут по два метка, и сваки је погодио у мету. Прва два у предњи део панцира, која су изазвала озбиљне контузије на торзу убице, после чега је он кренуо да бежи према свом возилу – тридесетак метара удаљеном од „доџа“ – кад су га друга два метка погодила, један у ногу, други у незаштићени део на споју предњег и задњег дела панцира, у пределу пазуха. И даље на ногама, и даље у трку, убица је ускочио у свој минивен, треснуо вратима и још двапут запуцао кроз прозор с леве стране – и оба пута промашио. Циљајући његову главу, водоинсталатер је петим метком разнео бочно стакло с возачеве стране, и док је убица притискао папучицу гаса давши се у бег, његов босоноги противник подигао је пушку последњи пут. Шести метак је разбио стакло позади и зауставио се у близини возачевих лопатица.
Најпре та размена ватре, а онда, неком чудном игром случаја, јурњава аутомобилима која је уследила, зато што се тог дана случајност потрудила да један други „доџ“ камионет застане код знака „стоп“ недалеко од цркве. У њему је био двадесетседмогодишњи мушкарац који је тог јутра дошао у град да би се видео са својом девојком. Успоравао је све док није стао испред саобраћајног знака и зачуо звонку јеку пушчане ватре која је допирала из правца цркве и назвао полицију. Добри човек је дотрчао до камионета и узвикнуо: „Тај тип је управо пуцао по цркви. Морамо га зауставити.“ Тренутак касније зачуо је звук откључавања врата, попео се и сео поред возача, и њих двојица су кренула у потеру за убицом, јурили су према северу и преко стопедесет километара на сат асфалтним путем са две траке који је вијугао кроз заравни Тексаса. Младић је диспечера на броју 911 све време обавештавао о томе где се налазе током те вожње од дванаест-тринаест километара, док је у другом ауту убица такође био на телефону, најпре са супругом која га је оставила, а онда и са својим родитељима, отворено им признавши шта је учинио у цркви, понављао је изнова и изнова како му је жао што је то урадио, како му је страшно, страшно жао. Завршио је разговор рекавши да је тешко рањен и да мисли „да се неће извући“. На крају је изгубио контролу над возилом, ударио у знак стоп, па се занео тако да је возило прелетело преко канала поред пута и завршило после неких десетак метара у оближњем пољу. Док су они који су га јурили стигли, он је већ пуцао себи у главу и тако окончао свој кратки, ружни живот.
(Одломак из књиге „Нација окупана крвљу“, издавач „Геопоетика“,
преводилац Ивана Ђурић Пауновић)
Извор: Новости
