Негде при почетку новог романа Пола Остера, Баумгартнер, протагониста разговара са терапеуткињом непосредно након што му је жена погинула у бизарном инциденту на пливању. “Свашта може да нам се догоди у било ком тренутку”, каже јој. “Ти то знаш, ја то знам, сви то знају, а ако не знају, па, нису обраћали пажњу”.
Саја Баумгартнера упознајемо 10 година након Анине смрти. Сада има 70 година и пензионисани је професор филозофије са Принстона, а затичемо га док се бакће са црнохуморним низом ситних непријатности које му нагло ескалирају у кући. Прво се фрустрира покушајима да просто позове своју сестру, а одмах потом се опече на врели тигањ и сурва се низ степенице јер је сасвим непотребно силазио до подрума.
“Хтео сам да опробам руку у писању кратке приче”, објашњава Остер (76), говорећи из свог дома у Бруклину, у Њујорку. “У нечему што скоро уопште нисам радио током каријере. Увек сам писао књиге скромног обима, а онда сам са 4321 и Дечак у ватри (Бурнинг Боy)” – његов роман из 2017. са скоро 1.000 страна из ужег избора за Букерову награду и његова биографија Стивена Kрејна из 2021. на око 800 страна – “написао две цигле од књига. Није ми то била намера. Ако испустите те две књиге, могле би да вам сломе стопала, па сам хтео нешто краће, а онда ми се јавио тај старији човек што седи код куће и гледа кроз прозор како црвендаћ кљуца црве. Написао сам причу под насловом “Црви”, али онда нисам желео да га напустим. Било је ту још тога, тако да сам почео испочетка, знајући да испод овог скоро бастеркитоновског почетка вреба нешто мрачније”.
Туробни хумор, ако не слепстик комедија, провлачи се кроз књигу док Остер испитује мрачнију тему Баумгартнеровог деценију дугог односа са губитком и болом због губитка. Сај је у крајње смешној вези, прати је и необично траљава брачна понуду, са женом за коју мисли да би могла да замени Ану; копа по Аниним дневницима; објављује и промовише њену раније необјављену поезију и присећа се инцидената из свог детињства, живота и породичне историје који, сасвим остеровски, увелико коинцидирају са Остеровим детињством, животом и породичном историјом. Али Сај се највише враћа оном дану на Kејп Kоду када се Ана “суочила са силовитим, чудовишним таласом који јој је сломио кичму и убио ју је, а од тог поподнева, од тог поподнева…”
И самог Остера су у последње две године погодила два трауматична догађаја. Прво ужасна породична трагедија, о којој је нашироко писала штампа, смрт његове унуке, бебе, док ју је чувао његов син. Његов син из првог брака, са списатељицом прича Лидијом Дејвис, умро је након тога од предозирања дрогом. А онда је у марту Остерова супруга, списатељица Сири Хустведт, на Инстаграму скренула пажњу на то да је Остер “бомбардован хемотерапијом и имунотерапијом” и да пар сада живи у нечему што је назвала “Kанцерлендом”.
Негде крајем прошле године, док је завршавао Баумгартнера, Остер је почео да осећа “тајанствене грознице које су му се јављале у поподневним сатима”. Прва дијагноза му је била упала плућа, па су уследили неки “ћорсокаци” о дугом ковиду да би му на крају било саопштено да има рак. “Тада су почели и непрестани третмани и нисам баш радио. Прошао сам кроз ригорозне процедуре које су направиле чуда, али и велике потешкоће”.
Што се Kанцерленда тиче, каже да за то не постоје мапе и не зна се да ли вам пасош важи при изласку. “Међутим, од самог почетка сте на вези са водичем. Он провери да ли је име право, а онда вам каже: ‘Ја сам из полиције за канцер. Морате са мном’. И шта да радите? Kажете: у реду. Немате баш избора кад је то у питању, пошто вам каже да ће вас, ако одбијете да кренете за њим, убити. Рекао сам: ‘Радије бих да живим. Водите ме куд вам воља’. И од тада пратим тај пут“.
Остер каже да његова фасцинација идејом о тренутку који мења живот потиче од једног инцидента у детињству који је био почетна тачка за 4321. Дечака који је у летњем кампу стајао поред њега убила муња.
“То ми је кључни догађај у животу. Са 14 година дубоко проживљавате све кроз шта пролазите. Тада се још формирате. Али то што сам стајао тик до дечка кога су у суштини убили богови из корена ми је променило поглед на свет. Мислио сам да у задовољствима мог малог буржоаског живота у предграђу послератног Њу Џерсија постоји неки ред. А онда сам схватио да таква врста реда не постоји. И од тада живим са тим на памети. То је језиво, али и ослобађајуће. Држи вас на опрезу. И, ако успете да савладате ту лекцију, онда су одређене ствари на свету подношљивије него што би у супротном биле. Претпостављам да је порив за писањем и причањем прича код сваког писца другачији. Али мислим да је ово суштина онога чиме сам се бавио свих свих ових година”.
Остер је недавно у једном интервјуу описао опседнутост Американаца “затварањем” (у смислу теорије гешталта, прим. прев) као “најглупљу идеју за коју је чуо”. “Kада неко ко вам је најважнији у животу умре, умире и део вас. Није то једноставно, никада то не преболите. Научите да са тим живите, претпостављам. Али нешто је из вас истргнуто и то је оно што сам хтео да истражим”.
У Баумгартнеру Сај дуго размишља о синдрому фантомског уда, описујући себе као “патрљка од човека”, а ипак су “недостајући удови и даље ту, и даље боле, боле толико да понекад осећа да тело само што му се није запалило и изгорело истог часа”. “Мало је недостајало да књигу назовем Фантомски уд“, каже Остер.
“То је баш снажна мисао. Та веза коју имамо са другим људима и то колико су нам они животно важни. Важност љубави. Зна да буде јако тешко говорити о томе онако како доликује. Дугогодишња, непрекидна љубав, дуга ко сам живот, и све њене могуће мене и обрти”.
Уверен је да “бриљантна Сири” то најбоље описује речима да људи греше када узимају машину као модел док размишљају о љубави и покушавају да ту машину одржавају на њеним фабричким подешавањима. “Требало би да о љубави мислите као о неком дрвету или биљци”, каже Остер. “А ти делови ће венути и мораћете да сечете гране да бисте сачували свеукупну бујност организма. Ако се упорно фиксирате на то да је чувате управо онаквом каква је била, једног дана ће вам умрети пред очима. Да би љубав опстала, она мора да буде органска. Морате да је развијате док расте, тако да је све међусобно испреплетено, чак и сва та њена чудноватост”.
Чињеница је, каже он, да своје партнер(к)е никада не упознамо у целости. “Постоје тајне које никада нећемо успети да одгонетнемо. Али рекао бих да то важи и за нас саме. Толико има ствари у мом живота које не разумем. Моји потези из свих ранијих година. Зашто сам то урадио? Одакле такав порив? Људи троше године при анализама и покушавају да схвате ствари, а ја искрено морам да кажем да не верујем да сам много у томе напредовао”.
Баумгартнер је друга Остерова књига објављена ове године. У јануару се дотакао националне, насупрот личној, трауми у облику контроле оружја у Америци. Остер је написао текст за књигу фотографија свог зета Спенсера Остандера. Нација крвопролића описује места масовних пуцњава у САД-у. “Узело ми је годину дана да напишем тих 80 страна. Хтео сам да будем што концизнији и што прецизнији, а да се сачува атмосфера старомодног политичког памфлета. Ниједна такозвана напредна земља на свету није ни близу Америци кад је реч о бројевима. Али Американци се, како време пролази, све мање обазиру на стране земље да би их инспирисале у поступцима. Толико смо самозадовољни. Гајимо снажан осећај супериорности у односу на остатак света. Чак и најглупље ствари које радимо сматрају се добрим јер су америчке, подвучено шест пута”.
Kаже да је књига добро прихваћена, али да је подстакла мало активности. “Наравно да је то депримирајуће, јер је то један од највећих промашаја у нашој култури, а уједно је и симбол разних погрешних ставова који нас покрећу последњих деценија. А можда је људима просто мука од ове теме. Дебате једноставно нема. Нико се, сем појединих политичара, не усуђује да то чачка. И тако ће се сигурно и наставити у изборној години”.
Баумгартнер се одвија између 2016. и 2018. године, а ту је и алузија на “деранжираног Ибија у Белој кући”. “Нисам хтео да се хватам у коштац са Трампом директно, али наравно да је он вребао из позадине америчког начина живота, да је био свакодневно присутан”. Што се следећих избора тиче, Остер каже да разуме мањак одушевљења код многих демократа на почетку кад је реч о Џоу Бајдену. “Свакако нисам прво на њега помислио 2020. Али ме је неизмерно изненадио. Мислим да је изузетан. И можда је у ових пар година био један од најбољих председника које памтим. Он схвата да влада мора да одигра важну улогу у нашем менталном, моралном и економском здрављу. Програми које је предложио су искорак у односу на оно што смо добијали у последњих 40 или 50 година”.
И док десница покушава Бајдена да представи као “неку врсту сенилног, некомпетентног човека, то није ни близу истини”, каже Остер. “Он је савршено способан и зна више о влади него ико други у Вашингтону. Имао је своја проклизавања, сви то знамо, али он није лош избор и тренутно ми не пада на памет нико ко би данас био бољи од њега. Зато се молим да успе да се провуче следеће године, јер ће то бити јако, јако тесни и несхватљиво чудни избори. А не можемо чак ни да предвидимо како ће се друга страна понети ако не добије гласове”.
Што се њега самог тиче, Остер се не бави много оним изван терапија и опоравка, али задовољан је првим реакцијама на Баумгартнера. “Ја ствари радим на крајње старомодан начин”, каже. “Пишем романе на писаћој машини и моја помоћница онда мора да их прекуца у компјутер и пошаље издавачу. Са мном је већ добрих 15 година и ретко би рекла ишта више о рукописима осим нешто одмерено попут “добро урађено”. Али овај пут ми је говорила “само напред” пошто није могла да дочека да прочита следеће поглавље. Сири, моја прва читатељка већ више од 40 година, такође није имала других коментара сем “само настави”. Чак ме је и мој агент са којим сам 40 година, а и он ретко коментарише, јако подстицао”.
Остер каже да и даље не уме да објасни одакле је потекла ова књига. “Тај човек се просто развијао у мени и, како је књига одмицала, постајао је све јаснији. На ове прве реакције се једноставно насмешим и захвалим се. Осећам да ми је здравље доста нестабилно и да би то могла да буде последња ствар коју сам икада написао. А ако је ово крај, онда је одлазак са овом врстом људске доброте каква ме као писца прати у кругу личних пријатеља, па, већ је вредно тога”.
Пише: Николас Вро
Извор; The Guardian
Прево: Matija Jovandić/glif.rs
