Tребало би да се запитамо да ли се савремени човјек олако одриче тешко стечених радничких права и зашто већину њих не остварује како је прописано, или их не користи уопште.
Од 2008. године се 7. октобар обиљежава као Међународни дан достојанственог рада, и тог дана синдикати широм свијета се мобилишу у одбрани основног људског права – права на запошљавање и достојанствен рад, које подразумијева пристојне и безбједне услове рада, остваривање права из и по основу рада, право на дијалог, односно учешће у креирању и реализацији пословне политике, што је неопходан услов за одрживи привредни и социјални напредак и развој.
Међународни дан достојанственог рада установљен је на предлог Међународне конфедерације синдиката, а дан прије, подсјећања ради, обиљежен је Свјетски дан несигурног посла, као упозорење да несигуран посао због похлепе капитала јесте глобални проблем и да као такав и у Србији постаје све присутнији и већи.
На Међународни дан достојанственог рада требало би да се запитамо да ли се савремени човјек олако одриче тешко стечених радничких права и зашто већину њих не остварује како је прописано, или их не користи уопште?
Мартин Лутер Кинг, симбол грађанског отпора и непослушности, човјек који је живот дао за визију једнаких и достојанствених људи, тврдио је да сви ми лагано умиремо као људска бића од оног тренутка када почнемо да ћутимо о стварима које су важне.
Ћутимо о срећи, достојанству и људској солидарности. Зажмуримо или нервозно одмахнемо руком на спомињање социјалне правде. Оног тренутка када изгубимо наду и престанемо да маштамо о бољем и праведнијем свијету, постајемо тек машине за преживљавање, ходајући по свијету као зомбији.
Четири стуба
Достојанствен рад је рад достојан слободног човјека. Најједноставније речено, ради се о темељном људском праву на пристојан рад који је уговорен, предвидљив и који се одвија под унапријед познатим и прихватљивим условима. Рад који је осигуран и безбједан у погледу физичког здравља и ризика, али исто тако и на коме нас не мобингују и не „гужвају нам карактер“. Наравно, достојанствен рад је и само онај рад који је на вријеме плаћен и од кога се да пристојно живјети, како каже предсједник УГС „Независност“, Зоран Стојиљковић.
Насупрот условима у којима живи већина запослених, достојанствен рад је само онај рад који не унижава човека и који обједињује следећих шест елемената: (1) продуктиван рад а не тек политички креирано (привремено) радно мјесто, (2) уређен и фер однос послодаваца према запосленима, (3) безбједно и здраво радно мјесто и (4) заштиту социјалних права запослених и чланова њихових породица. Тиме се уједно креирају и (5) услови за лични просперитет запосленог и његову социјалну интеграцију која укључује и (6) слободу запослених да се организују и активно учествују у одлукама које их се непосредно тичу.
Успостављање услова за остваривање достојанства на раду није само мисија синдиката већ ствар консензуса унутар Међународне организације рада (МОР), од које је достојанствен рад као концепт и потекао. Треба ли додати и да је, без обзира на све изазове, достојанствен рад, као и социјална сигурност, темељна вриједност и претпоставка ЕУ интеграција којима стремимо и у које се толико кунемо? Насупрот томе, суочени смо са кризом и страхом од губитка посла, односно пратећим настојањем предаторско-грабежљивог капитала за бескрајним флексибилизовањем рада и сужавањем права радника. У најгорем су положају, ипак, ангажовани у сивој економији.
Ни за кога није тајна да се профит циједи на тај начин што су послови у „неформалној“ економији несигурни и организовани под условима који озбиљно могу нарушити здравље људи који на њима раде, а неријетко им и угрозити животе. Додатно, овако ангажована лица у неформалном сектору најчешће немају ни могућност организовања и удруживања у синдикате, што само појачава њихову немоћ да остварују своја права.
„Флексибилно“ ангажовање радника без уговора је заправо средство за смањење трошкова рада, повећање конкурентности на тржишту и, езоповски речено, „олакшано управљање људским ресурсима“. Оно што ти „услови“ успијевају да створе јесу прекарност и прекарни радници. Могли бисмо да кажемо да је данас, попут високо програмираног уређаја, у току стварање бескрајно прилагодљивог, безидентитетског радника са којим се може чинити шта год се пожели.
Имајући у виду реалну слику запослености, МОР је још 2002. године изнијела рјешење које почива на четири стуба достојанственог рада, а то су: запошљавање, радна права, социјални дијалог и социјална заштита. Овакво настојање МОР додатно је ојачано 2008. године усвајањем Декларације о социјалној правди и фер пословању. Они би требало да се обезбиједе кроз постизање већег процента запошљавања и могућности зарађивања, подразумевајући под тим и квалитетније запошљавање.
Због тога, неопходно је посматрати достојанствен рад не само као међународно прихваћену референцу и циљ сам по себи, већ као начин да се повећа развој, смање сиромаштво и неформална запосленост. Стварање услова за отварање нових радних мјеста подразумијева, међутим, привреду која ствара могућности за инвестиције, предузетништво, развој вјештина, отварање радних мјеста и одржив и пристојан живот. То се може обезбиједити не разумијевањем дуалног образовања као креирања готово бесплатне радне снаге за потребе корпоративног капитала, већ, рецимо, путем социјалног предузетништва и производње који би отворили простор за економске активности сиромашних посредством средстава и имовине коју имају на располагању.
Право на достојанствен рад није никаква „синдикална ујдурма“ и љевичарска провокација већ темељна претпоставка човјека достојног живота. Уосталом, и Уставом Србије прописано је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбједне и здраве услове рада, заштиту на раду и правичну накнаду. Уз плату, безбједне услове рада и поштовање, то је карика која човјеку не дозвољава да, како је то Стојиљковић социолошки констатовао, буде „мртвац на допусту“ и да не хода по свијету као зомби.
Ако се подвуче црта, достојанствен рад морао би да задовољава и битну временску одредницу, давно формулисану кроз три осмице – осам сати рада, осам сати сна и осам сати друштвеног живота.
У истраживањима квалитета живота, односно друштвених претпоставки среће, посао од кога може да се пристојно живи и који испуњава задовољством јесте прва претпоставка за срећу. Колико у Србији данас има људи који су срећни зато што имају добро плаћени посао који их чини испуњеним и задовољним? И да ли смо у том погледу земља несрећних и унижених, лишених наде? И да ли ће икада бити другачије?[1]
Србија је данас земља у којој су, ипак, присутни и сиромаштво и неједнакост, а достојанство и срећа тешко иду са сиромаштвом. Сиромаштво, по правилу, не доноси ништа добро. Као у Брехтовом „Добром човјеку из Сечуана“ најстрашнија посљедица сиромаштва је дехуманизација – претварање човјека у биће буквалног преживљавања, у коме често нема мјеста за доброту и бригу за друге.[2]
Срећа је и чин људског достојанства и могућност да се буде солидаран и емпатичан, да се уживи у позицију других и да се са њима саосјећа, односно да може да им се помогне. Брига за друге је солидарност доказана на дјелу. Вриједности су те које су, нажалост, данас предмет подсмијеха сем ако нису политички и тржишно наплативе и служе као покриће и опроштајница за похлепу – алавост, што би рекли наши људи.
Људи су једнаки у својој неупоредивости и различитости и у својим једнаким правима и достојанству. Признатог људског достојанства нема без признатог достојанственог рада. Обрнуто, како то тврди Ричард Сенет, професор социологије на Лондонској економској школи, неједнакост и прекарност готово праволинијски воде у људску удаљеност која повратно увећава несрећу и неједнакост. Нажалост, термин прекаран, дакле несигуран, нестабилан, бесперспективни рад, односно прекаријат као модерна форма пролетеријата, одомаћили су се у нашем рјечнику и доминирају нашим радним односима. Наредна дилема је, дакле, колико људи је код нас у зони достојанственог, а колико у зони прекарног рада?
Несигурност
Укључивањем у обиљежавање Међународног дана достојанствног рада Савез самосталних синдиката Србије се прикључио Међународној конфедерацији синдиката у кампањи за економски опоравак и реформе, у којој се милиони људи широм свијета мобилишу ради промјена које треба да обезбиједе нова радна мјеста, веће зараде и достојанствен рад.
Готово по правилу, на дан обиљежавања достојанственог рада синдикати подсјећају на то колико је радник далеко од достојанственог рада, па самим тим и од достојанственог живота, указујући на раскорак између потреба и онога што свијет рада има. До достојанственог рада од кога се нормално живи и породици обезбјеђује егзистенција проћи ће још пуно времена, али се за њега треба свакодневно борити, нарочито сада, у условима пандемије.
Пандемија је заоштрила изазове који су постојали и прије њеног избијања око достојанственог рада. Држава је предузела низ мера како би се ублажиле посљедице и својим мјерама помоћи у пандемији короне водила је бригу о послодавцима, али исто тако и радницима, и до отпуштања није дошло због давања минималаца од стране државе за више од милион људи.
Мјере су предузете да би се омогућило да опстану радна мјеста, да се не изгуби посао, да се „дан сутра“ послије пандемије дочека на најбољи начин. Пандемија и даље траје и нико са сигурношћу не може да каже како ће изгледати свијет и економија послије короне. Када су у питању солидарност и сарадња – то се у свијету, нажалост, не дешава. Можда ће их бити у свим сегментима, али не у економији, јер је, показало се, свако од почетка пандемије гледао само себе.
Обиљежавајући дан достојанственог рада, синдикати су још једном указали на модел глобалних ланаца снабдијевања који доминира свјетском економијом, подстиче експлоатацију и неједнакост, слаби борбу за правду, а будућност чини додатно неизвјеснијом. Владе не успијевају да регулишу понашање мултинационалних компанија унутар граница својих земаља и на глобалном нивоу. Стога, 94 одсто радника у глобалним ланцима снабдијевања представља прикривену радну снагу, која заробљена у неформалном, прекарном раду производи робе и услуге. Компаније их израбљују, изнајмљују, договарају пословне аранжмане и остварују баснословне профите.
Да ли се на дан достојанственог рада ми у Србији подсјећамо колико смо далеко од достојанства? Достојанство раду даје радник и зато треба јавно прозивати и обињежити све оне који му га на било који начин одузимају, без обзира је ли је ријеч о послодавцима или њима блиским политичарима и власти. Свјетски дан достојанственог рада обиљежава се један дан у години, али раднику и раду то достојанство припада свих 365 дана у години. Оно је радничко право и синдикална је дужност и обавеза да се дијалогом и притиском на послодавце и политичаре уради све како би то заиста тако и било.
Понижење и дискриминација врло често су присутни на сваком кораку, али и ћутање, јер је страх од губитка и таквог посла огроман. Са зарадом која је најчешће нижа од егзистенцијалног минимума, нема говора о било каквом достојанственом раду српског радника. Лојалност послодавцу и напоран рад који је некада обезбjеђивао стабилну каријеру запосленог и сигурну пензију је обезврijеђен и обесмишљен. Све више радника, услед преовлађујућег недостатка радних мjеста, ради на привременим и повременим пословима, изложен високом степену ризика, за ниске или минималне зараде.
Рад који је далеко од достојанственог лишава људе права на пристојан живот, подрива комплетан систем врijедности, утиче на материјално и психолошко стање нације, а посебно породице, која је данас у таквим условима веома угрожена. Оно што додатно забрињава јесте да се не назиру решења, јер се егзистенцијални проблеми грађана из године у годину гурају у страну пред налетима дневне политике.
Поред одсуства социјалног дијалога, синдикате забрињава и недостатак радничке солидарности када су рад и посао у питању, одсуство кохезионих веза међу људима и емпатије. Људи све више пропуштају да реагују, мислећи да то није њихова ствар и да се то не смijе. Највећи страх запослених је према могућем губитку радног мjеста. Више од 75 одсто запослених у Србији је забринуто за радно мjесто на којем тренутно раде.
Глобална криза
Ове године, као и прошле, 7. октобар се загубио – мада се и иначе лако загуби – у глобалној кризи изазваној коронавирусом, па су стицајем тих околности већ другу годину у првом плану људи који морају да раде да би сви остали како-тако опстали, па и буквално преживели. Пандемија, односно напад вируса, однио је милионе живота широм сијвета, а сва је прилика да неће мировати ни до сљедећег 7. октобра.
Љекари различитих усмјерења, медицинске сестре, лаборанти, чистачи/це у здравственим установама и други људи из тзв. здравственог сектора, укључујући и оне у научним установама и фармацеутској индустрији који су радили на проналажењу лека и вакцине, на првој су – тако се каже – линији фронта у борби са невидљивим непријатељем. Они су током прошле и ове године на разним меридијанима буквално скапавали и скапавају од посла у даноноћној опсади вируса који је готово паралисао свет и прилично, практично преко ноћи, изменио и приоритете и начин живота и рада. Свих, не само здравствених радника.
Но, баш због те изложености, њихов рад се хвали и јавно и приватно, али упркос чињеници да је живот без њих буквалано немогућ, хвале и признања ретко проналазе исказ који би се могао окарактерисати свим атрибутима које синтагма достојанствен рад носи. Укључујући и онај који би душебрижници могли окарактерисати као бизаран, а то је зарада, која свакако не може и не сме бити иста ако подразумева прековремени и ноћни рад, спајање смјена, вишесатно ангажовање под тешком опремом какву су у судару са инфективним болестима запослени били принуђени да носе.
Дакле, корона је постала лакмус под којим су сам рад и достојанственост рада „поцрвењели“, а због ванредних околности они којима је обавеза управо заштита рада и услова рада постали су невидљиви. Прије свега, синдикати и организације за заштиту људских права.
Рада и достојанства рада сјећамо се само поводом дана када се обиљежава, а свим осталим данима, седмицама и мјесецима у години окрећемо се ситним интересима и страховима – да се сачува (прије тога добије) послић, да се не зјамери некоме „горе“ који може да се освети. А то све рад претвара у недостојанствен.
Професор Економског факултета у Београду Михаил Арандаренко, уз придјев достојанствен (рад), додаје и друге две одреднице – пристојан и добар. Онај посао од ког може да се живи пристојно, добро, достојанствено. „Кад кажем добар мислим на укупне услове рада, у којима је плата само један од услова за рад. Што боља то боље, али важно је да зарада одговара квалификацијама, да се радник не осјећа експлоатисано, угрожено, прогоњено. Тај ниво достојенствености рада има и социјалну и психолошку димензију. Значајно је и да се има и осигурање, да радник није изложен претераним ризицима, да очекује извесну пензију“, наводи Арандаренко.[3]
Арандаренко не сумња у оно што се и голим оком види, а и форсира у Србији, да је сигурније и исплативије бити ангажован, односно запослен у јавном сектору. Ту се, напомиње, неки од елемената достојанственог рада лакше истичу, прије свега сигурност посла, а и зарада која је у просјеку већа када вам је држава послодавац. Сигурност таквог радног мјеста, међутим, условљена је другим односима који достојанственост и рада и радника поништавају или барем смањују, а Стојиљковић њихов израз види у клијентелизму, непотизму и партијском запошљавању.[4]
Токови глобализације, а прије свега експанзија глобалне економије, трансформисали су свијет рада, измијенили економско окружење и социјалну платформу. Таква друштвено-економска кретања постављају нове захтјеве за све социјалне партнере, а прије свега за МОР као главног конституента ових односа.
Насупрот стремљењима пристојног рада која су усмјерена ка хуманизацији рада и морализацији радних односа, савремени трендови глобализације (дерегулација, флексибилизација) потиру концепт социјалне кохезије, оживљавају неолибералне аспирације у односима рада и капитала и тиме нарушавају фундаментална људска права и принципе на раду. Апсурд је да у савременом друштву у коме је успон цивилизацијских вриједности (достојанство човека, правда, правичност, и др) правима човека дао квалитет „природних права“, а да фундаментална права и принципи на раду, радни стандарди и социјална правда буду на маргинама.
Незадовољавајуће стање у пракси радног права, како на међународном тако и на националном плану, изражено је у погледу свих сегмената достојанственог, пристојног рада; нпр. слобода рада је нарушена све заступљенијим облицима прекарног рада; у погледу једнаких могућности евидентан је јаз између жена и мушкараца, у мањој или већој мјери у свим земљама; достојанство на раду угрожава мобинг као учестали вид узнемиравања радника на радном мјесту; социјални дијалог је у кризи и др.
Оправдано се закључује да је савремено друштво, и поред цивилизацијских успона, у погледу стања људских права и слобода на раду, и уопште у погледу међуљудских односа на раду, исто као с краја 19. вијека. Неукост, необразованост становништва, нетолерантност, непоштовање разлика нарочито мањинских група, транзицијске промјене, дуготрајни ратови и економски потреси, диктатуре које су доскора биле нормална слика „модјерног“ света померили су поимање стандарда „праг људских права“.
С обзиром да је друштвена цијена незапослености изузетно висока, потребно је предузети све мере у постизању пристојног рада усљед обиља социјалних бенефиција продуктивног и економски ефикасног рада. Неопходно је развити инструменте – посебно код земаља у развоју – у циљу мјерења пристојног рада као стандардног дијела њихових националних статистичких програма и редовних истраживања радне снаге.
Извјештаји пристојног рада путем система прикупљања, систематизовања и једноставне доступности информација на основу јединствених показатеља пристојног рада пружају могућност МОР да обезбиједи комплексну реализацију садржине пристојног посла. Тиме и да пренесе сопствене ставове и поруке, да утиче на јавне дебате у вези радних и социјалних питања. С друге стране, то би омогућило радницима широм свијета, синдикатима, владама и општој јавности да спознају суштину пристојног посла, да уоче дефиците и оскудице пристојног рада и да упореде како и на који начин функционишу у поређењу са њиховим колегама у другим земљама.[5]
Сирови менаџмент
Разматрање теме пристојног рада има значајан допринос у погледу перспективе пристојног рада у Републици Србији. Премда је немогуће говорити о перспективи димензија и компонената једног стандарда када је у стварности пристојан рад имагинација за већи дио становништва.
На другој страни, многа лица која су у радном односу лишена су основних права на рад и по основу рада. Примјери унижавања основних права и принципа на раду су у свим сегментима, нарочито код приватних послодаваца, код којих врло често: не постоји култура „уговора о раду“, велики број радника ради на црно; радници не могу остварити право на здравствену заштиту ни друга права из социјалног осигурања, јер се не уплаћују доприноси за пензијско/инвалидско осигурање. У домен утопијских захтева су право на плаћање прековременог рада, право на годишњи одмор, ефикасна заштита права, и сл.
Може се констатовати да нису заживјели (у правом смислу) индустријски односи, индустријска демократија, усљед недефинисаног својинског статуса већине предузећа, као плод неуспјелих приватизација. На таквим темељима, неизграђен, „сиров“ менаџмент „влада“ над запосленима, умјесто да управља људским ресурсима. Све то доприноси нарушавању међуљудских односа и патологији комуникације на раду.
Оправдано се поставља питање адекватности термина „пристојан рад“. Наиме, за пристојан рад као превод (енг. „decent work“) наилази се на термин „достојанствен“ и „људски“ рад. Очигледно да и поред терминолошке ширине и богатства нашег језика, термин „пристојан“ одаје минимализам у односу на димензије и домен који треба да искаже. У већини случајева то је слично ономе што у Европској унији називају „квалитет запослења“ („quality of employment“).[6]
У одличном тексту „(Само)сагоријевање миленијалаца“[7] у којем се говори о специфичним добро плаћеним професијама, као и закључцима до којих аутор текста долази, може се са извјесним нужним корекцијама сасвим добро илустровати положај сваког радника у савременим радним односима. Њих одликује флексибилност која је само наизглед погодна за обе стране – радника и послодавца – а заправо служи послодавцу да обрише границе приватног и пословног живота, да учини радника потпуно доступним и потпуно подређеним вољи послодавца.
Аутор текста правилно закључује да је све ствар личног избора, али и да је култура с таквим обрасцима понашања наметнута неолибералном логиком власништва послодавца над сваким аспектом живота радника. Јер, ако неће он, радник, да изгара на послу, има ко ће га замијенити подједнако ефикасно. Управо се ту може наћи додирна тачка између банкарског службеника, чистача улица и мотача каблова. Експлоатација је увијек присутна, без обзира на то да ли смо спремни да „за газду“ одговарамо на мејлове клијената из тоалета у шест ујутру, много прије него што нам је почело радно вријеме, или ћемо провести додатних шест сати (после оних осам које одрадимо и који су нам једино плаћени) за фабричком траком да бисмо остварили превисоко постављену радну норму.[8]
Због тога је и прича о људима који изгарају на послу прича о свима нама, прича о урушавању радних права, о наметању догме да алтернатива радном времену дужем од осам часова, одузимању приватног и породичног живота, одрицању од годишњег одмора – не постоји. Истина је да постоји, да за оне који убирају вишак вриједности важе правила другачија него за оне који тај вишак стварају радећи 50 и више часова недељно, за оне који су лишени могућности да затворе врата канцеларије, оду из фабричке хале, угасе лаптоп или мобилни телефон, и једноставно се искључе из света посла.
Радно вријеме „од 7 до 15 часова“ не памте добро ни они најстарији радници. „Од 9 до 17“ нам је већ много ближи израз. „Од седам па док се не заврши посао“ важи, чини се, за многе раднике у посљедњих пар деценија, а нарочито у другој деценији 21. вијека.
Како повратити достојанство раду и основна права, која су се још колико прије двадесет-тридесет година подразумијевала? Наивно је очекивати да ће се послодавци добровољно одрећи додатног профита који им радници стварају радећи до изнемоглости. Не, баш као у 20. вијеку, за та права се данас радници морају поново борити. Морају их освајати изнова. И данас, као прије две стотине година, држава није на страни радника.[9]
Први корак у овој борби мора бити враћање изворним радним правима – ограничено радно вријеме, прије свега, да се радник поново сматра човјеком, а не робом (ова ријеч се може схватити у оба њена значења). То значи драстичну дестимулацију прековременог рада – ако послодавац тако нешто жели, мора знати да ће морати драстично више да плати. Ако би послодавац морао да одваја знатна финансијска средства као накнаду штете раднику за свако кршење закона, а још знатнија држави као порез на безобразлук, сигурно је да би се за релативно кратко време однос послодаваца према радницима измијенио набоље.[10]
Одлучно „не”
Радници се морају борити против сваке флексибилности. Било би искључиво и погрешно рећи да она никако није потребна на савременом тржишту рада, али поједине форме флексибилности су измишљене искључиво због експлоатације и немају везе са таквим потребама. Радници морају рећи одлучно НЕ: агенцијском запошљавању, омладинским задругама, дуалном образовању, раду ван радног односа, раду на црно, уговорима са нултим радним временом (ове последње још нисмо ни упознали, али нам се спрема у будућности).
Морамо повратити право на приватност. У свијету у којем је логично да нас послодавац зове, пише, ангажује у свако доба дана и ноћи, да нас прати преко телефона или рачунара, приватности заправо нема. Нема је ни у свијету у којем послодавац биљежи сваки одлазак у тоалет и напуштање радне траке, савјетује употребу пелена и обиљежава раднице које имају месечни циклус, укида нам право на боловање и тражи да прегледа медицинску документацију, на шта нема право. Сваки контакт послије радног времена морао би да буде забрањен – изузев ако се не плаћа посебно, а и тада са оштрим ограничењима. Сваки контакт који представља повреду интиме, личног и породичног живота радника забрањен је како на радном мјесту, тако и ван њега – али држава ништа не ради на санкционисању бахатих послодаваца, што се мора промијенити.[11]
Морамо радити да бисмо живјели, а не живјети да бисмо радили. Ово подразумијева знатно увећање минималне зараде, потпуно другачији систем минималних плаћања, социјалних давања и контроле послодаваца. Ситуација у којој се вишак вриједности који стварају сиромашни радници несметано одлива из земље неодржива је и са становишта социјалног мира и са становишта опстанка те земље – ове политике морају се драстично промијенити.
Потрага за идентитетом
У вријеме пандемије вируса корона, која ће, као криза и понуде и тражње, извјесно је уз све друге ризике, планетарно друштво и економију увести у кризу, оштрију од оне из 2008/2009. године, претходно је, пре више од четири деценије, транснационална природа корпоративног капитала ослабила структуралну моћ синдиката.
Ова епохална промена манифестовала се у напуштању масовне производње, логике пуне запослености и трансферу индустријске структуре према економији базираној на знању.
Улрих Бек, познати њемачки социолог, у својим радовима био је усмјерен на питања о губитку контроле, незнања и неизвјесности модерног доба. Творац термина „друштво ризика“ и „друга савременост“, говорећи о друштву створених ризика, тврди и да капитализам сада постоји без класа и да класа више није кредибилна основа за друштвено и политичко дјеловање. Заправо, он тврди да је класа „зомби категорија“.[12]
Сугестија је да је синдикални покрет везан за дефанзивну одбрану постојећих права и да је лоше опремљен за развој новог пројекта који ће се бавити несигурностима које ствара ново „друштво ризика“. Претходно је још Јирген Хабермас, немачки социолог и филозоф, поборник критичке теорије и прагматизма, тврдио да су синдикати одустали од мобилизације против статуса кво и да су постали пуки механизми за усмеравање жалби. Цинично, могло би се говорити о зомби синдикатима, односно о организму који, истина, може да врши механичке радње, али не и да мисли (својом главом), односно лишеном сјећања и моћи промишљања будућег.[13]
За теоретичаре нових друштвених покрета синдикати треба да се умрежују и повезују са „новим алтернативним друштвеним покретима“ како би формирали глобални друштвени покрет који тек може постати изазов.
У посљедњој деценији или двије, на синдикалну и политичку агенду, поред дигитализације и роботизације и њиховог утицаја на сам карактер и односе на тржишту рада, ушле су и теме климатских и демографских промјена, миграција, тероризма, као и њихових политичких импликација, од којих је раст десног популизма и пузајући, конфликтни процес деглобализације и планетарне прерасподјеле моћи само једна од карактеристика.
У свијету у коме је промјена једина извјесност и синдикат је пред изазовом промјена тако да се морају радикално мијењати и трансформисати, како са стратегијом тако и са облицима организовања и дјеловања. Примјера ради, у дигитализованој и зеленој економији, класичним методама офлајн дјеловања придружује се онлајн комуникација, посебно комуникација на друштвеним мрежама која постаје интегрални дио синдикалне акције, а не тек њен помодни додатак.[14]
У свијету који се мијења пред нашим очима, за колективне актере попут синдиката трансфер знања и вјештина је кључан – како за организацијску културу и умјећа комбиновања старог и новог организацијског репертоара и средстава тако и за укупан утицај и моћ. У том оквиру, синдикат је колективни актер који свој програмски идентитет и циљеве за борбу радника за достојанственији рад мора градити на интегрисању критичких анализа у своје програмске и акционе циљеве, чак и кад то носи бројне изазове и болне резове.
Будућност синдиката
У временима радикалног губитка контроле радника над процесом рада, његове свеопште флексибилизације, питање је шта су домети фокусирања синдиката на традиционалну функцију сервисирања интереса запослених – без свијести да се мора бити оквир организовања и платформа за све радно ангажоване.
Будућност синдиката, сама њихова судбина, зависи од препознатљивог програмског и акционог идентитета, од политичког капитала, односно моћи мобилизације запослених и грађана, као и од организацијске ефикасности и поверења које уживају. Дилема је имамо ли у синдикатима енергије, воље и капацитета за промене и имају ли у том послу релевантне савезнике.
Запослени и синдикати, једни од највећих транзиционих губитника, и растуће неједнакости и неравнотеже моћи неће се измијенити без темељне ревизије доминантног неолибералног обрасца по коме се одвијају глобализацијски процеси.
У оквиру глобалне стратегије корпоративног капитала, у посткомунистичким друштвима попут Србије, у којима кроз механизме клијентелизма, политичке корупције и партијског запошљавања владајуће партије/коалиције окупирају државу, користе се барем четири анестезирајућа средства/алатке. Прво представља већ успостављени законодавни оквир, који редукује права запослених и утицај синдиката. Њему, нажалост, послије обећаних демократских промјена и у условима претходним ратом и санкцијама девастиране економије и раширене незапослености и биједе, није пружен значајнији отпор.
Друго средство чини такође обављена идеолошка прерада и то не у форми разложне и аргументоване критике, већ потпуног негирања, чак бламаже претходног социјалистичког модела развоја. Циљ је био и затирање и губитак сјећања на вријеме самоуправљања и достојанства постигнуте, барем формалне, партиципације и учешћа у одлучивању. Најзад, произвођење полуистина или, прецизније, ретуширање и редизајнирање вијести и формирање слике синдиката у јавности као реликт прошлости и прилично неутицајних организација забављених собом.[15]
Стратешки циљ синдиката јесте да врати достојанство раду. Насупрот условима у којима живи већина (полу)запослених, достојанствен рад је само онај рад који не унижава човјека. Пут који у међувремену синдикати морају сами прећи је сљедећи: 1. од сервиса за запослене до платформе, мреже за све радно ангажоване, 2. од трабанта до партнера: од послушничке позиције до конфликтног партнерства, 3. од ексклузивне политичке везе до (изнуђене) политичке суверенизације, 4. од организацијског монизма до (уређеног) синдикалног плурализма.
Демократија, достојанствени рад и социјално и еколошки одржив развој базирани на вриједностима слободе, једнакости и социјалне правичности, солидарности и кохезије вриједности су због којих треба изаћи из зоне комоције и равнодушности. Синдикати треба да у садејству са радницима обезбиједе достојанствен, уговорен, безбједан и на вријеме и пристојно плаћен рад, а не његову прекарну – нестабилну, неизвесну, лишену радних, социјалних и синдикалних права, карикатуру.
Пристојан, човјека достојан живот је живот лишен биједе, сиромаштва, социјалне изолације и стигматизације. Без (бесплатног или барем високо субвенционисаног) приступа квалитетном образовању и здравственим услугама и права на културу слиједи социјална изопштеност и дигитално ропство. Најзад, без међугенерацијске еколошке солидарности и одговорности питање је какву ћемо планету оставити својим насљедницима. Средства за елиминисање биједе и стварање одрживог глобалног система су ту, пред нама, али су још увијек чврсто у рукама корпоративне елите и њених политичких извођача радова.16]
На крају, свијест да постоји алтернатива и да неолиберално сивило не мора бити наша судбина јесте почетак његовог краја.
Остоја Војиновић
(аутор је историчар и публициста)
Извор: naukaikultura.com
Упутнице:
[1] https://nezavisnost.org/dan-dostojanstvenog-rada-u-zemlji-unizenih-ljudi/
[2] https://nezavisnost.org/dan-dostojanstvenog-rada-u-zemlji-unizenih-ljudi/
[3] https://nezavisnost.org/svetski-dan-dostojanstvenog-rada-raditi-kao-slobodan-covek/
[4] https://nezavisnost.org/svetski-dan-dostojanstvenog-rada-raditi-kao-slobodan-covek/
[5] Мр Слободанка Перић, Пристојан рад, докторска дисертација, Универзитет у Нишу, Правни факултет
[6] Мр Слободанка Перић, Пристојан рад, докторска дисертација, Универзитет у Нишу, Правни факултет
[7] https://www.beforeafter.rs/drustvo/pravo-na-lenjost-izgaranje-na-poslu-kao-nova-dogma-milenijalaca-prvi-deo/
[8] https://pescanik.net/manifest-kako-osvojiti-pravo-na-dostojanstveni-rad/
[9] https://pescanik.net/manifest-kako-osvojiti-pravo-na-dostojanstveni-rad/
[10] https://pescanik.net/manifest-kako-osvojiti-pravo-na-dostojanstveni-rad/
[11] https://pescanik.net/manifest-kako-osvojiti-pravo-na-dostojanstveni-rad/
[12] Зоран Б. Стојиљковић, Универзитет у Београду, ФПН, Синдикати, криза и друштвене промене (https://library.fes.de/pdf-files/bueros/belgrad/16509.pdf)
[13]Зоран Б. Стојиљковић, Универзитет у Београду, ФПН, Синдикати, криза и друштвене промене (https://library.fes.de/pdf-files/bueros/belgrad/16509.pdf)
[14] Зоран Б. Стојиљковић, Универзитет у Београду, ФПН, Синдикати, криза и друштвене промене (https://library.fes.de/pdf-files/bueros/belgrad/16509.pdf)
[15] Зоран Б. Стојиљковић, Универзитет у Београду, ФПН, Синдикати и транзиција – једна до краја неиспричана прича (https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0085-6320/2019/0085-63201903860S.pdf)
[16] Зоран Б. Стојиљковић, Универзитет у Београду, ФПН, Синдикати и транзиција – једна до краја неиспричана прича (https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0085-6320/2019/0085-63201903860S.pdf)