Пише: Мираш Мартиновић
Док смо млади, а свијет пред нама, завичај најчешће заборавимо. У позним годинама, а моје су сада такве, почињемо да се сјећамо. Почиње полако све да се враћа: људи, предјели, догађаји, живот који је прошао, а хтио би да се врати…
Увијек су ми биле занимљве хронике мјеста. Наизглед, не тако важне, а много важне. Оне поред редосљеда догађаја у времену и простору профилишу дух мјеста. Наклоност према хроникама код мене је побудио Бродел и француски припадници школе Анали, Лисијан Февр и Марк Блок, сљедбеници тоталне историје, а у тоталној историји нема неважног догађаја, времена ни људи. Све је важно за цјелину, као што је цјелина важна за појединости. У том смислу сам доживио књигу “Сјај времена и историје” (Хроника о Краљима и Барама Краљским), мога земљака Михаила Микана Перовића, који је много учнио за развој и напредак мјеста, посебно овом књигом, а која је до мене касно дошла. Управо ових првих септембарских дана, послао ми је из Краља, са још неким његовим књигама, такође хроничарског карактера. Књига је штампана 2006. у издању андријевичке издавачке куће Комови, обима 260 страница, у тиражу од 500 примјерака, сада након двије деценије права је ријеткост. Радовао сам се примјерку књиге. Листајући је и читајући, враћао се себи, завичају… Завичај је сопство које живи у нама, које се не може потријети. Ту се заборав показао немоћним. Док живи човјек – живи и завичај! Незамјенљиво је његово мјесто у човјеку.
Оно што ме у старту фасцинирало, јесте приступ постављеној теми, прецизност и форма којом је све обликовано, а тиче се Краља и Бара Краљских, два села која раздваја Трешњевик, брдо са око 1500 метара надморске висине. Но, то брдо никада није успјело да раздвоји два мјеста и људе који су у њима живјели и живе, а који су у свему слични и блиски. Ишло се и са једне и са друге стране. Трешњевик је доживљван као спона. Пут који који повезује, а не раздваја.
Књига почиње предговором Ратка Делетића, а затим аутор Перовић у посебном одјељку са насловом Географско – просторне карактеристике Краља и Бара Краљских, географски одређује простор који захватају два села, путне комуникације које су вјековима повезивале Доње Васојевиће са унутрашњошћу Црне Горе. Указује на трагове живота на овим просторима: “Старо гробље” за које се претпоставља да је од давњих времена, па “Мацурска кућишта”, “Мацурски пут”, остаци старог народа који је кроз гробља и путеве оставио своје трагове на овим просторима. Перовић указује на топониме који имају своју посебност, те на остале карактеристичне знакове, нијеме свједоке, који имају свој глас. Топоними су увијек битни, кроз њих провирују легенде и историја.
Личности које су обиљежиле вријеме – посебно је поглавље кроз које се аутор бави онима које су од 18-тог до 20-тог вијека, живјели на простору Краља и Бара Краљских, ту су: харамбаше, народни прваци, племенски капетани, стотинаши, перјаници, војници, команданти Краљског батаљона, барјактари у вријеме ослободилачких ратова, али и одлазак 300 Васојевића за Србију 1861. године, добровољци у балканским и Првом свјетском рату, учесници пробоја Солунског фронта, духовне личности, те носиоци разних високих војничких и других одликовања. Редом су записана имена људи који су били од значаја у свом, али су имали и имају значај за наше и времена која ће доћи. Сврха ове хронике је да ни једно име не буде заборављено, да се наведу заслуге и примјери. Све битно за историју овог краја, која је богата и личностима и догађајима. Сви су они у овој књизи, окупљени на правом мјесту. Од књиге нема поузданијег чувара.
Посебно поглавље носи назив Научни ствараоци у којем су побројани научници, академици, књижевни и ликовни ствараоци, људи разних профила и звања, који су допринијели развоју науке и умјетности, а поријеклом су из ових мјеста. Ту су имена три члана САНУ: Вукић Мићовић, професор на Природно математичком факултету у Београду, докторирао у Нансију у Француској, Милутин Ђуришић, професор на Медицинском факултету у Београду (био је члан и ЦАНУ), доживотни почасни члан Пастеровог института у Паризу, те академик Милисав Мило Маријановић, професор на Природно-математичком факултету у Београду, чији су научни радови и књиге преведени на неколико страних језика. Великој тројици, иако није имао звање академика, придружује се др Радослав Јагош Вешовић (Толстој из Букове Пољане). Од универитета на Сорбони добио је стипендију и студирао у Паризу, а 1932. у Лозани Вешовић је одбранио докторску дистертацју под насловом “Толстој и проблем моралног васпитања”.
Краље и Баре Краљске су дале три генерала – Радомира Вешовића, који је био и министар војни у Влади Црне Горе за вријеме краља Николе, те браћу Лекиће, Данила и Николу. Данило, филозоф по образовању, учесник Шпанског грађанског рата, истакнути командант у пратизанској борби, дипломата у Новој Југославији. Личност за коју је Коча Поповић у књизи “Белешке из ратовања” записао: “Сва слава за пробој на Сутјесци приписана је мени, а да није било мудрих савета Данила Лекића, ко зна како би било?” Тада Тито, након Кочиног пробоја, који је извршио по сопственој савјести и личној одлуци, поручује да Коча хитно дође у Главни штаб (очекивала се његова смјена!), а да команду над Првом дивизијом преузме Данило Лекић. Реченица коју је Коча записао у ратном дневнику, а односи се на Данила, зрачи великом несебичноћу. Али то је Коча! Данила никада нијесам видио, и жалим, приликом његових долазака у Краље. Али сам чуо да, када дође из Београда у посјету мајци Милеви, а већ је био генерал, народни херој, човјек са високим ратним и мирнодопским звањима, распреми се, руча, а онда узме књигу и краву за поводац, води је на пашу. То му је давало велики углед код земљака. Но, он то није радио због угледа, већ из једноставног разлога: да би одмијенио мајку. За велике не постоје мале ствари. А када сам дошао у Херцег Нови, град у коме је Данило живио, он је већ био продао кућу и преселио у Дубровник.
Краље су дале и четири ратна пилота, висока официра у ЈНА, хероја плавих висина, чији споменик је данас на Селини, саборном мјесту Краљана, на коме су исписана њихова имена. А споменик је атипичан, авион са којим је генерал Никола Лекић пробио звучни зид, на споменику су поред Лекића, Милан Мартиновић, Радомир Ђурковић и Бранко Гојковић. На Селини је споменик Вожду Карађорђу, чији преци, према сачуваном предању, потичу са простора Краља.
Бројни су писци и сликари рођени или воде поријекло са простора Краља и Бара Краљских. Треба почети са Милошем Велимировићем, рођеним у Краљима 1848. године, аутором романа “Паћеник”, за који се тврди да први написани роман у Црној Гори. Спор се водио око тога да ли је ово први роман или “Невидбог” Риста Ратковића. Не знам како је и да ли је на крају спор ријешен. Мислим да је рјешење једноставно, година изласка из штампе, мора бити опредјељујућа. У коначници није важно који је први. Важно је да су написани.
Посебно мјесто међу писцима заузима Богдан Шеклер, чија је мајка Крста из Гњилог потока (засеок Краља), а који је одрастао у том мјесту. Написао је велики број књига. За прву Богданову књигу “Незнабошци”, Лалић ми је једном приликом рекао: “То је најбоља књига послијератне црнгорске прозе”, што сам записао у тексту о Богдану и његовом стваралаштву, објављеном у књизи “Писано у времену”.
Међу више имена која су заступљена у књизи “Сјај времена и историје”, када су писци у питању, издвојио бих Батрића Маријановића, који је за живота објавио двије пјеснчке књиге: “Крвави сонети” и “Силуете и одбљесци”. Поред ових, написао је и објавио књиге: “Васојевићки главари” (1926), приповијетке “Са динарских страна” (1931) и књигу краћих прича (1934).
Међу писцима бих још исткао и мог рођака Александра Мартиновића, професора, који је на Катедри за југословенску књижевност Универзитета у Београду дипломирао 1927, а радио као професор у Сарајеву, Новој Вароши, Ужицу, Пироту, Суботици. Објавио је књигу пјесама “Снови” (Београд, 1932), “Баре Краљске – историјска брошура” (Пирот, 1936), као и књигу “Истина о Буњевцима и Шокцима” (Суботица 1940). У Сарајеву је пријатељевао са Тином Ујевићем. Нестао је у вихору Другог свјетског рата. Интересовала ме његова судбина, па сам се распитивао код рођака који су га познавали. Према њиховој причи био је необичан, увјек је читао, ишао споредним путевима у односу на оне којима остали иду, имао неке своје путеве, а једно љето на Комовима читао је “Цвијеће зла” Шарла Бодлера. То ме својевремено инспирисало да напишем циклус пјесама Бодлер на Комовима. У рату је припадао, пораженој страни, а комшијама и рођацима је говорио: Немојте се међусобно убијати, све ће ово проћи!… и прошло је.
Међу сликарима бих истакао Јована Зоњића, за кога ми је Лалић рекао: “Неправедно се према њему поступило. А био је раван Лубарди и Милуновићу.” Зоњић у Паризу борави осам година. На Сорбони похађа историју умјетности и археологију, као и школу у Лувру код Робера Пеја. Године 1938. Национални музеј савремене умјетности у Паризу откупио је Зоњићеву слику “Црнкиња”. То је било једино дјело које је репрезентовало југословенску умјетност у овој реномираној институцији. Од године 1956. његова најчувенија слика “Мртва природа у црном оквиру” налази се у Паризу, умјесто слике “Црнкиња”, коју су Њемци током Другог свјетског рата узели из музеја.
А када су новнари у питању, истакао бих Момчила М. Јојића, новинара Политике, извјештача из више европских земаља, који је уочи Другог свјетског рата интервјуисао Рузвелта, који је у Бијелој кући одржао брифинг са страним новинарима. На крају, рекао је Јојићу: “Ви останите, имате бољи енглески акценат од мене”. Тада је једини добио интервју од Рузвелта, који га је прославио. Када сам прије више година у београдској књижари Стубови културе купио Сабрана дјела Едгара Алана Поа у једној књизи, видим да је бројне Поове приче и есеје са енглеског превео, управо, Момчило Јојић. Тада сам се сјетио приче о енглеском акценту. Када ме једном Радован Зоговић питао о Мому, те раздаљини између наших кућа у селу, а ја му објаснио, додао је: “Огријешили смо се према Мому. Неправедно смо га сумњичили!” Нијесам питао због чега. Но, послије ћу сазнати да су га комунисти сумњичили да ради за Американце, да је саслушаван у ОЗН-и, те да је све то тешко подносио, да би се испоставило да та сумњичења немају никаквог основа. Момо је у поратним годинама долазио у Токов Лаз (мој и засеок одакле потиче његов отац Миљан, високи официр југословенске краљевске војске), знао се напити са мојим рођаком Милованом (Муриком), понекад и рећи: “Када умрем, не требају да ми подижу споменик. Нека ми на гроб ставе камену громаду у облику Комова”. Остале су ријечи које сада записујем први пут, без споменика и камене громаде. Јојић је трагично завршио живот 1968. у Београду, гдје је и сахрањен.
О Јојићу још пар података.
Послије завршене матуре у Беранама, он се као и Лалић, са којим је према неким свједочењима био у истом одјељењу, уписује на Правни факултет у Београду. Тада крећу његови додири са новинарством, почиње да пише за Политику, која га 1939. шаље у Америку за дописника. Током боравка у Америци, објавио је бројне репортаже, интервјуисао предсједника Сједињених Америчких држава Френклина Рузвелта, стигао до Волта Дизнија. У то вријеме настају и двије његове књиге сјајних репортажа о Америци. По повратку из Америке, Јојић се жени бугарском глумицом Љиљаном Попиванов, са којом добија двије кћерка, од којих је једна данас позната сликарка у Бугарској.
У свему, комплексна биографија! Којом се ваља бавити.
Сматрао сам да је прилика да забиљежим шта су ми рекли Лалић и Зоговић о мојим земљацима, па и његовим. Трепча је удаљена од Краља десетак километара, док се ишло старим путем, сада је новим путем та релација доста краћа.
Дакле, доста је знаменитих. Неке сам поменуо, али не све. Тебало би више простора. Али ту је књига “Сјај времена и историје”, у њој је све записано, у којој су сви важни и знани. Посебан одјељак је о спорту и спортистима, посебно о Извиђачком одреду Милан Перовић, који је у ондашњој Југославији проглашен за најбољи међу одредима. О одреду и активностима Михаило Микан Перовић је написао посебну публикацију, а одред носи име његовог оца Милана, погинулог у НОБ-и. Ни спортска дјелатност није мимоиђена, а на крају, у посебном одјељку Ријеч других, објављени су новински и други текстови о Краљима. Они на најљепши начин затварају ову драгоцјену књигу.
Књига ми долази у прави час, баш у вријеме када и сам пишем књигу са насловом “Чега се сјећам”, у којој се сјећам много чега из дјечачких и младалачких дана, првих слова које сам научио у основој школи у Краљима (а та слова су важна!) учитељице Драгице – Маре Лекић и њенг супруга Вукмана, учитеља, вриједног активисте и организатора који је пуно учинио за просперитет краја. Одњеговали су генерације ђака, не могу а да их се и овом приликом не сјетим.
Моје подсјећање на књигу, уједно је топла препорука земаљцима и радозналим читоцима, људима који су потекли са ових простора да је обавезно прочитају, с приједлогом да се поново објави (требаће), а њеном аутору Михаилу Микану Перовић, дугујемо захвалност што је књигу написао и отргао од заборава људе, времена и догађаје, уз бројне фотографије које књигу чине и богатијом и значајнијом. Он је са Милутином Ђурковићем објавио књигу “Сликари и вајари поријеклом из Краља”, па су и на тај начин дали допринос мјесту и онима које је мјесто дало – четрдест и двојици аутора из области ликовних умјетности, рођених у Краљима или поријеклом из Краља. Чини ми част што сам писао предговор. Оном ко буде читао овај текст може се учинити да пуно хвалим свој крај и људе тога краја. И поред посебних осјећања која имам и за крај и за људе, чињенице су опредјељујуће. Њих сам слиједио.
Била је ово моја мала похвала једној значајној књизи!
Извор: Вијести
