Живимо у времену када више не можемо да будемо аутентични, изворни, непосредни. Више не можете да напишете ништа што неко прије вас није написао. Једини начин да се према томе опредијелите јесте да покренете неку врсту одмака, али не према предмету или томе о чему је ријеч, већ према себи самоме”, казао је српски пјесник и теоретичар херменеутике Саша Радојчић.
Пјеснички и научни рад Саше Радојчића представљен је у оквиру књижевног програма фестивала Град театар, 20. јула у Будви. Модератор вечери био је књижевни критичар мр Милорад Дурутовић, који је казао да је искуство модерне лирике много пута потврдило да пјесници могу бити изузетно репрезентативни тумачи поезије, што у правом смислу ријечи потврђује и Саша Радојчић.
Радојчић је на почетку вечери публици прочитао једну од својих чувених пјесама „Орфеј у главном граду”, за коју је Дурутовић казао да њоме пјесник открива два кључна поетичка принципа, а то су једноставност и меланхолија, поготово „једноставност – као ауотопоетички став Саше Радојчића”. „При чему бих у херменеутичком смислу био веома опрезан, јер схватање једноставности морао би свако за себе или себи да објасни. То је питање читалачког искуства. Kада је ријеч о меланхолији, која је у споменутој пјесми дата у сликама урбане културе, али са јасним призвуком класичног, древног, идиома, увијек би било корисно да се присјетимо да је меланхолија, заправо, стари назив за депресију.
А ко има искуство депресије тај има искуство ходања по дубини душе и тражења пламена избављења, можданог и душевног пута до неког блиставог свијета. Отуда и наслов ове књиге, штампане пригодом добијања награде “Десанка Максимовић” и носи наслов „За ватру надлежна је душа”, казао је Дурутовић, а затим прочитао Радојчићеву пјесму „Лажем само понедељком” из његове прве пјесничке књиге.
„Поезија Саше Радојчича се наслања на разноврсне токове српског и европског пјесништва, те се пјесма коју сам прочитао може довести у тематску и идејну раван са поезијом Бранка Миљковића; рецимо са стиховима: „Они који имају свет нека мисле шта ће с њим, / ми имамо само речи и дивно смо се снашли/ у тој немаштини”. Уочавање ових микро аналогија могло би мотивисати да се испита далеко шира паралела између ова два пјесника”, додао је Дурутовић и истакао колико је важан утицај Х. Г. Гадамера на Радојчићев рад и писање.
Радојчић је казао да је интересовање за Гадамера касније прерасло у професионално бављење њиме. „Ја сам на њему докторирао и објавио неколико књига и чини ми се да у својим критикама покушавам да будем доста вјеран тој теоријској оријентацији”. Модератор вечер Милорад Дурутовић уочио је још једну поетско-филозофску релацију, имајући у виду Мишела Фукоа. „Морам да признам када сам конципирао ову књигу и наслове циклусима нисам имао у виду Фукоа, већ сам хтио да дају заокружену слику, да се та игра са паровима појмова провлачи – који ће се не крају везати за онај први. Та књига се може посматрати као један круг или кружница, гдје носећи симболи варирају, преклапају се, долазе у међусобни дијалог”, појаснио је Радојчић.
Дурутовић је оцијенио да се пјесништво Радојчића може третирати у контексту неокласицизам и неосимболизам, али да није потребно инсистирати на таквим омеђавањима, јер важније је уочити шта је то ново, освежавајуће, у поезији Саше Радојчића. „Уочио сам једну врсту растерећења, ненаметљивости велике ерудиције, који посједује Саша Радојчић. Његова поезија има висок ниво комуникативност. Нема, дакле, оптерећење сложених медернистичких метафора и захвата какво пружа, рецимо, поезија Васка Попе или Миодрага Павловића. Од тих могућности Радојчић се, очито, свјесно удаљава како би свој пјеснички језик приближио слуху савременог читаоца; како би сложеним путем дошао до ефеката једноставности поетског исказа. Истовремено, за разлику од претходника,
Радојчић се никада сувише не удаљава од меланхолије и елегичност, без чега поезија стварно може да нас остави у интелектуалној хладноћи, а како сугерише и наслов збирке, за ватру надлежна је душа“, казао је Дурутовић. Радојчић је истакао да је поезија културе наша судбина.
„Живимо у времену када више не можемо да будемо аутентични, изворни, непосредни. Више не можете да напишете ништа што неко прије вас није написао. Једини начин да се према томе опредијелите јесте да покренете неку врсту одмака, али не према предмету или томе о чему је ријеч, већ према себи самоме”, казао је српски пјесник и теоретичар херменеутике Саша Радојчић.
