Пише: Живана Јањушевић
Дамиру Јоцићу је награда подгоричке Библиотеке припала за књигу поезије „Дани“ у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева, у едицији Повеља. Одлуку о добитнику донио је жири у саставу Милорад Дурутовић, предсједник, и чланови Ђорђе Шћеповић и Стефан Синановић, који је и модерирао програм вечери.
Награду је Јоцићу уручила Славица Илинчић, директорица подгоричке Библиотеке, која је навела да се нада да ће награда временом добити на још већем значају, јер, додала је она, квалитет пријављених пјесника и њихових дјела на конкурс за првог лаурета већ је доказао оправданост утемељења овог признања.
– Конкурс је потврдио и мјесто које поезија заузима и њену важност за унутрашњи живот човјеков. Поезија је мост између пјесника и стварности, начин да се искажу најтаније мисли и осјећања. Отвара врата нових свјетова, подстиче на потребу за одговорима који се крију дубоко у души. То је најинтимнији облик језика који даје снагу даху, пуноћу осјећању и глас тишини – рекла је Илинчић, између осталог, честитајући лауреату на награди.
Вјештина комбиновања лирског и наративног
Образложење жирија одлуке донијете једногласно прочитао је Дурутовић. Како истиче, ова збирка, између 31 књиге, издвојила се и награђена је због своје оригиналности.
– У јакој конкуренцији пјесничких текстова, Јоцић се својом поетиком издваја као аутор који изванредно располаже конвенционалним пјесничким техникама, као врсни познавалац пјесничке традиције, али, који, истовремено, успијева да изнађе инвентивна формална и метричка рјешења; да из семиозе и комуникативних шумова савременог живота профилише архетипске фигуре и значења. Посебан квалитет књиге јесте садржан и у вјештини комбиновања лирских и наративних поступака – прочитао је Дурутовић. Овом приликом Дурутовић је с публиком подијелио и своје виђење ове Јоцићеве збирке.
Присутнима се бесједом обратио и Јоцић истичући да су истински пјесници оличење самосвојности, стрпљивости, подређености чекању, спремности да себе посвете чекању.
– Јер, истинска пјесма се чека. И понекад дође, кад је прави тренутак, или, никако не долази, њено је. И управо због те неизвјесности пјесници су одвајкада муку мучили с временом и оно с њима – рекао је Јоцић, додајући да управо та неизвјеснот нагони пјесника да више цијени пјесму, њену недостижност.
Пјеснику је, додаје Јоцић, дато да истовремено буде не само посвећеник пјесме, већ и ловац и ловина пјесме, у специфичном стању духа и ума из којег проистичу истинска умјетничка дјела. А то стање, истиче Јоцић, не може се добити никаквом приволом, јер је то даривани простор слободе и истинске неспутаности.
– Поезија је у вакууму, кркха, најнепредвидљивија и најсуптилнија међу својим сродницима. Тек наизглед једноставна, пошто на извјестан начин једино што одувијек чини јесте да пјева о слободи, за слободу, у слободи. Будући да је један од најпостојанијих људских снова онај о слободи њен опстанак и трајање је наша стална потреба – рекао је Јоцић, напомињући да пјесму, као мисао, не можемо нити затворити нити сатрти. „Поезија је најтачнија историја наше цивилизације“, закључио је Јоцић који је на крају вечери читао своју поезију, а једну његову пјесму прочитао је и Јован Савић.
Извор: Дан
