Постоје у јавности разни стереотипи који су много више базирани на предрасудама него на стварности
Такав један стереотип је тобоже круцијална идеолошка подјела у Србији на такозвану Прву и такозвану Другу Србију. Према заговорницима важности те подјеле, Прва Србија је традиционалистичка, патриотска, ускогруда и старомодна; Друга Србија би и из исте перспективе била либерална, космополитска, широкогруда и авангардна. Ова лажна подјела скрива заправо кључну подјелу унутар сваког друштва – ону класну. Одређени класни елементи унутар једнако Прве и Друге Србије ближи су једни другима међусобно, него својим наводним саборцима са исте стране барикаде.
Полиција у Манастиру
Два сродна “културна скандала” што су се десила у само неколико дана добра су илустрација онога што хоћу да кажем. Онај хронолошки први привукао је, рекао бих, већу медијску пажњу. Подсјетимо, прије неколико дана Синдикат запослених полиције је на и-мејл адресе бројних гимназија широм Србије упутио захтјев за приступ информацијама од јавног значаја, позивајући се на закон. Тражи да школе одговоре: да ли је у првом разреду гимназије “Доротеј” Добрила Ненадића обавезна књига, да ли су стручна лица задужена за образовни садржај дјеце прочитала овај роман, ко је и када наложио образовним установама увођење “Доротеја” у наставу. По “књижевној критици” полицијског синдиката, овај Ненадићев роман је “неприкладан за школски узраст” па даље у овој “истрази”, такође као информације од јавног значаја, чувари јавног реда и мира захтијевају да се школе изјасне: да ли су родитељи ученика обавијештени да се ова књига обрађује, да ли су добили њихову сагласност и да ли се запослени у школи слажу да дјеца читају овакве садржаје. Ова бизарна “синдикална забринутост” посљедица је чињенице да је у роману “Доротеј” монах по којем је и књига добила име приказан, како се то каже, као човјек од крви и меса. Далеко, међутим, од тога да би било којем читаоцу прва асоцијација на ово дјело била било каква ласцивност. У вријеме посвемашње порнократије кад сваки ученик првог гимназије има мобилни телефон уз помоћ кога су му за два клика и петнаест секунди доступне перверзије каквих се не би досјетио ни Маркиз де Сад, и то не у вербалном, већ визуелно-филмском облику, тврдња да је “Доротеј” нешто што “квари омладину” чак је и више глупа него погрешна. Наравно, на саопштење овог фамозног Синдиката реаговали су сви могући “уобичајени осумњичени” са јавне сцене: од интелектуалаца преко организација које окупљају академце и умјетнике до разних “инфлуенсера”. Најмањи заједнички садржилац је мање или више ефектно или духовито изругивање, са добрим разлогом, да се разумијемо.
Тинејџерски вокабулар
Један заправо врло сличан скандал, из одређене перспективе можда и опаснији, није насекирао толико много људи. Ту нападач није нека фантомска организација, него су то појединци, а такође аутор нападнуте књиге нити је класик нити је мртав, него је млад човјек који је тек почео литерарно да се афирмише. Ради се о Урошу Димитријевићу (1991), писцу чији је роман “Даске” (у издању Дома културе Студентски град) ових дана награђен најугледнијом српском наградом у области књижевности за дјецу и омладину: наградом “Политикиног Забавника”. Они који мало помније прате културну и медијску сцену могли су се раније срести са Димитријевићевим радом преко његовог првог романа (из 2020) “Сироти мали ратови”, односно преко текстова са портала “Вајс” и “Би-Би-Си на српском”. Неки од његових текстова с “Вајса” били су повод за различите негативне коментаре на “десничарским” сајтовима. Ипак, напад на роман стигао је са сасвим друге стране. Угледни колумниста највиђенијег “опозиционог” и “урбаног” информативног портала “Нова С” Иван Мрђен жестоко се острвио на Димитријевићев роман јер његови протагонисти, можете мислити – псују, односно колоквијално користе ријеч која почиње са “К” завршава са “Ц”, а у средини има назив политичке партије Дритана Абазовића. Мрђенов атак на Димитријевићев роман прошао је прилично незапажено. Одговорила му је, ако се не варам, једино Тамара Митровић, уредница романа, и то веома ефектно. У њеној реакцији, између осталог, стоји: “У овој књизи, и поред честе употребе народског израза за мушки полни орган, који срећемо много пре и Вашег и мог детињства, још код Вука – нема нимало скаредног садржаја”.
Повратак у викторијанство
Постоји већ годинама у дигиталном новоговору термин “пристојнити”. Фантомски Синдикат и портал “Нова С” овдје се указују као браћа по пристојнитију. У земљи у којој се у информативном програму у по бијела дана приказују хаковани аматерски порнићи политичара, у земљи у којој је већ годинама нормализовано да се преносе сношаји у “ријалити” програмима, као проблем се истичу – књиге?! Ствар заиста почиње да подсјећа на оне апсурде из викторијанских времена. То је она ера током које је, како се наводи у једној “Историји сексуалности”, поглед на женска стопала као и откривање чланака дјеловало афродизијачки. Из данашње перспективе веома чедни романи Томаса Хардија сматрани су скандалозним. Стих руског пјесника Игора Северјанина “О сакриј само те блиједе ноге” сматран је лудачки смјелим. Ипак, негдје баш у то вријеме појављују се први Фројдови радови и полако постаје очита клима погодна либерализацији. Ипак, као што је и мрак најгушћи уочи свитања, прије једног вијека било је још могуће да романи попут “Уликса” и “Љубавника леди Четерли” узрокују судске поступке. То су, међутим, тек задњи трзаји патолошког пуританства. Врло брзо се на сцени појављују Хенри Милер, Лоренс Дарел, Жорж Батај, Чарлс Буковски и многи други. Сјајни преводи ових писаца у Југославији се појављују најнормалније, а и домаће писце нико не “просуђује” у регистру “пристојнитија”. Чинило се да су та времена неповратна прошлост. Испоставља се ипак да у историји увијек постоји могућност регресије. Све чешће се може чути да разном “пристојнитију” смета и језик у телевизијским серијама и филмовима, то више што је тај језик ближи реалном и скоро документарном. Као што се види из ова два примјера, тај лажни морализам не почива ни на једном идеолошком полу, него почива на фантазми о некаквом “златном добу” кад је све тобоже било боље, дјеца су била чедна и поштовала су старије. Иронично је да ће и наше вријеме, по свој прилици, ако свијета још буде, неким будућим старцима бити такво златно доба.
Мухарем Баздуљ
Извор: Глас Српске
