Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Од када је Мило Ђ. мрзио „шах ради шаховнице“ није било повода да доведемо у везу ову древну игру са хрватском политиком. Међутим, најновија иницијатива предсједника Хрватске г. Пленковића, приликом сусрета са нашим предсједником, да његова држава очекује „ово“, тражи „оно“, подсјетила ме је на она шаховска отварања која почињу бруталним нападом. То је она пријетња шах-матом која противнику не да очи да отвори, него од самог почетка брине само како да се одбрани. Наравно, то се дешава неискусном противнику који не зна за те старе цаке шаховских мајстора. Они који знају, такве иницијативе противника сасјеку још при првим потезима.
Наш предсједник Милатовић ми личи на таквог неискусног шахисту, који је допустио да му се, при првом званичном сусрету Пленковић рашири по „шаховској“ табли као да је Боби Фишер. Те да се плати ратна одштета Хрватима, те да се процесуирају злочини над Хрватима, те да се ријеши гранични проблем (такође „над Хрватима“)!? Очекивао сам нешто попут благог контра-напада, ради комшијске равнотеже и добросусједских односа. Јер, ако (се) овако будемо играли, Пленковић неће стати до Скадарског језера…
Има политичке и правне логике да се Хрвати упитају за злочине над припадницима ЈНА, који су бранили цјеловитост и интегритет своје СФРЈ, а који се никада нијесу вратили својим кућама у Црној Гори. Постоји легитиман угао да се на протекли рат гледа као на опште ср*ње за које смо криви макар подједнако, па да, у том смислу измеримо грешке обострано. То би била много занимљивија партија шаха. Само, она подразумијева и Милатовићево отварање које ће бити осмишљено и са јасним циљем.
До читања у наредном броју…
