Пламен који мисли

Збигњев Херберт спада у ретке пољске писце чије годишњице се славе у целој Пољској и ван ње. Десетогодишњица његове смрти прослављена је 2008. године. Прославом се претежно бавила Народна библиотека у Варшави, која располаже његовом биографском и књижевном заоставштином, откупљеном од пишчеве супруге Катажине Ђедушицке-Херберт. Мото те годишњице био је цитат из песме „Натпис”: „У мени је пламен који мисли.” О том пламену који мисли настало је од тог времена доста књига посвећених разним темама из књижевниковог прилично сложеног живота и уметничког стваралаштва. Хербертом песником у Југославији и Србији почетком шездесетих почео је да се бави Петар Вујичић. Први је долазио до његових песама, есеја, драма, које је преводио и објављивао у веома високим тиражима. Чак од десет хиљада. Писао је о њему као о личности и песнику. Учинио га је популарним. Херберт га је као пријатеља посећивао пребивајући у Београду. Најчешће на путу за Грчку. До краја Петровог живота су се и дописивали. После Петрове смрти познајући Збигњева лично и његову поезију и есеје наставила сам њихово превођење. У контакту сам и са његовом супругом Катажином Ђедушицком-Херберт, која је 2010. основала Фондацију и Награду „Збигњев Херберт”.

Стогодишњицом Хербертовог рођења ове године бави се претежно Национални културни центар у Варшави. Славље је најпре започело подизањем вишеметарског мурала у центру Варшаве, у улици Тамка број 47. На њему је увећана копија Хербертове фотографије познатог репортера Цезара Марка Лангде из 1963. године. Ауторка мурала величине 220 квадратних метара је Магдалена Качановска. Поред пишчеве фотографије на њему се налази и одломак из песме „Порука Господина Когита”, која се завршава: „Буди веран Иди!” Осим мурала, који масовно посећују грађани из целе Пољске, објављени су књига Херберт у писмима и календар за 2024. годину, с низом уметникових фотографија.

Збигњев Херберт је рођен 1924. године у Лавову, који је вековима био пољски. Постао је украјински 1944. године. Мешаног је порекла: енглеско-јерменско-пољског. Стога је био и трорелигијски: англиканско-православно-католички. Како је сам изјављивао, рођен је у нормално време, тј. када су у тадашњој Пољској постојале одређене вредности које су се поштовале. Због чега је Хербертова мешана породица била изразито патриотска. Његов отац је учествовао у Првом светском рату. Гимназијалац Збигњев или Збишек је с мајком Маријом и сестром Халином био укључен у антикомунистичку Земаљску армију.

Свађа с Чеславом Милошем

Из патриотских разлога остатак породице се након завршетка Другог светског рата преселио у Пољску. Међутим, она је била прикључена Источном блоку. Да би породица Херберт опстала, клонила се престонице. Збигњев и његова сестра студирали су у Кракову. Родитељи су се преселили на балтички Сопот. Отац, доктор права и директор лавовских банака и осигуравајућих друштава као непартијац радио је као књиговођа у скромним фирмама. С обзиром на породичну традицију Збигњев је најпре студирао и завршио економију и права магистратурама. Студије филозофије и историје уметности није завршио, али је знање користио за писање поезије и текстова за часописе. С обзиром на то да је био непартијац, добијао је минорне послове. Међутим, није се предавао. Владао је с пет страних језика: грчки, латински, француски, немачки, енглески. Бавио се углавном књижевном и ликовном критиком, не потписујући се својим именом већ користећи псеудониме. Од хонорара није био у стању да изнајмљује стан у коме ће становати сам и моћи на миру да чита неопходну литературу и да пише поезију. Оне који одлучују о запошљавању нису занимали његови завршени факултети и знање страних језика. Годинама је сањао о дипломатској служби, која му је заувек била ускраћена. На срећу писао је поезију, која је с обзиром на изузетност била примећивана од стране писаца старије генерације и у низу страних земаља. Без обзира на то, његове прве песничке збирке годинама су чамиле у издавачким кућама. Како их није имао, није примљен у Удружење пољских писаца. С обзиром на то да није члан удружења, званично није могао да добије ни стални боравак у Варшави. После силних лутања по свету са женом, купили су стан и трајно се населили у Варшави тек 1992. године. У њему је боравио до смрти 1998.

Поезију је почео да пише још као студент. По коју песму објављивао је у католичким новинама и часописима, за које је писао ликовну критику. Прву збирку Зрак светлости објавио је 1956. године. Међутим, како се ситуација ни после југовине у Пољској битније није променила, с великим напором објављује нову збирку, отприлике сваке десете године. За пола века писања објавио је укупно осам збирки песама и једну драму. Значајан је и као есејиста. Књигу есеја Варварин у врту објавио је 1962. и преведена је на низ језика. Између осталих и на српски, објављена у Просвети у тиражу од 10.000 примерака. Написао је и низ веома значајних фељтона, који за његовог живота нису доживели књижно издање.

Спасавали су га преводи на стране језике и веома значајне стране награде (Хердерова, Ленаунова, Петраркина, Габора Бетиена, Јежија Косињског, Јужикова и др.). Највећу пољску награду Орден белог орла добиће његова породица тек после његове смрти. Такође су га спасавали и дужи боравци у Немачкој, Француској, Холандији, Америци, Италији, Грчкој… У два маха држао је предавања из античке филозофије у САД почетком седамдесетих година. Током којих је настало и студентско Удружење „Господин Когито”, које је више година објављивало истоимени часопис.

У Пољској је у тренуцима веће слободе објавио следеће песничке бирке: Зрак светлости, Хермес, пас и звезда, Студија предмета, Натпис, Господин Когито, Извештај из опседнутог града и друге песме, Ровиго, Елегија о одласку. Објавио је и књигу Драме 1970. године, која је обухватала дела: Пећина филозофа, Друга соба, Реконструкција песника, Лутке, Комад за гласове.

Био је веома цењен и као есејиста, посебно збирке Варварин у врту и Мртва природа с џемом. Прва посвећена путовањима по Европи и Грчкој, друга по Холандији. С обзиром на своје веома широко знање писао је и фељтоне на најразличитије теме. Не само што их за живота није објавио у књизи већ их никада није потписивао званичним именом, већ псеудонимима. Јер није био марксиста, ни члан комунистичке партије. За то време био је у преписци с Виславом Шимборском, секретарицом редакције краковског Књижевног живота. Веома духовита преписка међу њима је трајала 40 година. Завршила се прекидом, кад је уместо њега она добила Нобелову награду. Томе је допринео и Хербертов прекид односа с Чеславом Милошем, који је уместо великана пољске поезије, Ружевича и Херберта, за Нобелову награду предложио најпре Јосифа Бродског. Разлог за то био је следећи: на вечери код преводиоца пољске поезије у Америци Милош је у разговору изјавио како је Пољска требало да буде тринаеста република Совјетског Савеза. Збигњев се успротивио томе. То је довело до свађе и дугогодишњег раскида пријатељства. Такорећи уочи његове смрти Милош је телефоном затражио помирење, до кога је дошло. И са Шимборском су из Кракова дошли на његову сахрану у Варшави.

Анђели и ђаволи

Стогодишњицу Хербертовог рођења у Србији обележиће обимним избором његове поезије и књижевним вечерима Трећи Трг. Подсећујући нас на његову више пута понављану изјаву: „Мораш трпети као пас!” И трпео је, оставивши за собом и изјаву: „Ипак има Бога!” Изјаву која значи да никада није био дебитант у уобичајеном смислу, ни у животу ни у уметничком стваралаштву. Односно није био писац који лута и „развија се”. Иронија и аутоиронија су основна обележја његовог стваралаштва. Током целог живота био је „усамљени појединац”, који је носио у себи нешто хладно филозофско, држећи се премисе: књижевност је поступак! Од почетка до краја: формалистичко-структуралистички. И још да додам: као такав није био нихилиста. Слика света у Хербетовој поезији је слика времена у коме је живео. Подједнако садржи садашњост и прошлост. Његов лирски јунак је истовремено аркадијевац и варварин. Као мислилац и песник Херберт је пре свега реалиста. У галерији његових ликова поред анђела налазимо и ђаволе, поред добрих и зле, поред филозофа тиране, поред уметника научнике, Марка Аурелија, Спинозу, Калигулу, Бетовена, Гогена, Кропоткина, Исидору Данкан, Хамлета, Фортинбраса, Мона Лизу, Аполона, Минотаура, Хермеса, Јону, Прометеја итд. Сва поменута имена за њега су „галерија знакова”, „лирика улога”, позориште у коме главну улогу игра Господин Когито, архетип човекове личности. Истовремено спој аркадијца и варварина. Стога не представља само догађај у пољској већ и у светској поезији. Од осталих разликује се тиме што „покушава да мисли”.

Бисерка Рајчић

Извор: Магазин Политика