Коњ је оног, ко га јаше,
Сабља оног, ко је паше;
Вино оног, ко га пије,
Коло оног, ко га вије,
Власт онога, ко не губи,
Цура оног, ко је љуби!
Ја сам синоћ, пио, пио,
Кажу да сам и пјан био:
Љубио сам крчмарицу,
А крчмара прогонио;
Дигао сам нож с астала,
С царевима бој задио,
Па им тада чашом вина
У спокоју душе пио…
То засита није тако,
Но се шале друзи мили;
Јер ја за то ништа не знам,
Него само – да смо пили.
,,У вину је истина“
Тако мудри кажу,
А мудраци ријетко
Да икада лажу;
Ја се за то држим њих,
Е то није шала: -Рад’ истине
вазда пијем из пуног бокала.
Зелена је трава,
На њој мома спава
Бијела, румена.
Сунце грије јарко,
Лице гори жарко
Бијело, румено…
Ој! ти момо мала,
Што си ту заспала,
Бијела, румена?
Сунце ће да нагне
И лице ти смагне
Бијело, румено.
Напити се вина,
Наљубит се мома;
Наловити лова,
Наиграти коња;
Набити се боја
Крвавих мегдана,
И насјећи се глава
Српскијех душмана;
Ускрснуто виђет
Наше Српство мило,
Па лећи, заспати
И не дић се више;
Богу просто било!
Никац од Ровина
Извор: ,,Црногорка“, Цетиње, 7. фебруара 1885.
