Сусрети су били прилика и да буду представљене нове књиге стваралаца из Пиве које су објављене између двије манифестације, а које је представио Ранко Мићановић
Увијек буди пјесник, па чак и у прози , говорио је Шарл Бодлер. Не без разлога. Знају то најбоље они који у Пиви, већ 52 године, проносе пјесничку ријеч.
Тако је било и претходног викенда када су током дводневне манифестације бројни пјесници из земље и региона, али и други књижевни ствараоци и универзитетски професори, ређали пјесничке и књижевне нити на манифестацији “Пјесничка ријеч на извору Пиве”, коју организују Центар за културу и Општина Плужине.
И опет би ријеч у Пиви. И то пјесничка која је отворена промоцијом зборника радова “Путовања Будимира Дубака”, који је приредио Центар за културу Плужине. О Дубаковом стваралаштву говорили су Јован Делић и Селимир Радуловић. Након “Дубаковог путовања”, посјетиоци су имали прилику да чују како то “У порти поју пчеле” пјесника Ранка Мићановића.
Сусрети су били прилика и да буду представљене нове књиге стваралаца из Пиве које су објављене између двије манифестације, а које је представио Ранко Мићановић. Затим су завичајни пјесници, Милена Kулић и Момчило Бакрач, узели ријеч, а поезијом Kосте Радовића, утемиљавача “Пјесничке ријечи”, најстарије књижевне манифестације у Црној Гори, и Божидара Живковића Џигија, који је заслужан за књижевне сусрете “Тара без граница”, публику су даривали Мићановић и Милица Бакрач.
“Пиво, надошла ријеко ријечи. Пиво, око моје и твоје. Пиво, високо моје чело. Пиво, љековита биљко, самоникло сунце слободе”, пјевао је Џиги.
Ове године најбоље су “пјевали” Павле Зељић из Србије и Сара Међедовић из Никшића, добитници овогодишњих књижевних награда “Спасоје Пајо Благојевић” и “Радуле Жељко Дамјановић”.
Жири у саставу Радомир Уљаревић, Милица Kраљ и Милица Бакрач, оцијенио је да је збирка поезије Павла Зељића “изузетно зрело поетско остварење чија се раскошна и разиграна имагинација креће загонетним просторима овог и оваквог видљивог и предвидљивог свијета”.
“Особеном димензијом пјевања аутор указује на свепрожимајуће елементе материје и духа као динамичку сукобљеност у чијој се наизмјеничној појавности огледа и зачудна енергија пјесниковог откривења и обликовања у пјесме високих резултата”, образложио је жири.
Миленко Мићановић, директор плужинског Центра за културу, који ће штампати Зељићеву књигу, честитао је награђеним пјесницима и пожелио им да и даље стварају.
“Поезија није мртво насљеђе. Јер од Његоша до поменутог професора Негришорца имамо лук поезије која је борба и опстанак. Моја поезија у суштини се превасходно темељи на анђелима који брује из тих ствари или празнина”, казао је Зељић коме је 2019. године објављена збирка пјесама “Икар и Месија”, као награда на конкурсу “Лимске вечери поезије”.
Сара Међедовић из Никшића, студенткиња мастер студије на политичким наукама у Подгорици, сат прије затварања конкурса одлучила је да пошаље пјесме и тако је њено прво такмичење завршено побједнички. Жири у саставу, Милица Бакрач, Ранко Мићановић и Мирко Лале Дамјановић, није имао дилему – њена поезија заслужује да буде награђена.
“Не сумњам у њен таленат и ум и желим да постане велики пјесник”, казао је Дамјановић након уручења награде.
Дио програма био је посвећен књижевницима који су преминули током протекле године, Рајку Петрову Ногу, Миловану Данојловићу и Мићу Цвијетићу, а академик Јован Делић подсјетио је на њихово стваралаштво…
Делић је нагласио да се Ного поезијом буквално бранио од смрти, био је мајстор стиха и звука у стиху, а књиге Данојловића, који је написао, али и превео, цијелу једну библиотеку су чисти бисери. Према ријечима Делића, Цвијетић, који је био доктор књижевних наука, пјесник, књижевни теоретичар, критичар, путописац и новинар, био је најбољи српски познавалац књижевности Лужичких Срба.
Други дан сусрета почео је симпозијумом критике књижевног ђела Ђорђа Нешића, док је током традиционалне вожње бродицом по Пивском језеру представљена књига прошлогодишњег добитника награде “Спасоје Пајо Бајовић” Павла Букилића. Вечерњи сати били су резервисани за свечано поетско дружење, представљен је портрет пјесника Живојина Ракочевића, одржан митинг поезије, а завјесу на овогодишње сусрете је спустила Вера Хорват.
Симбиоза поезије и скулптуре посљедњег клесара нашег доба
Ни овогодишњи сусрети нијесу могли да прођу без изложбе, а овога пута публика је имала прилике да види радове Ратка Вулановића, умјетника који је душу камена успио да преточи у скулптуре, и кога су звали посљедњим клесаром нашег доба, али тачкасте слике свијета “које искључују сваку димензију”, као и монахиње, јединствене гранитне црне скулптуре.
Изложбу скулптура умјетника који је преминуо у марту ове године отворио је Радомир Уљаревић који је истакао да умјетничка и грађанска средина није могла да му опрости толику славу, па су га истовремено величали и одбацивали.
“Ратко Вулановић је у својим ђелима конципирао космос у малом. Иако често огромне, његове композиције су заправо представљале само модел космичке бесконачности”, казао је Уљаревић.
Он је нагласио и да ће тешко неко успјети да понови симбиозу поезије и скулптуре, како је то урадио Вулановић.
Извор: Вијести
