Издавачка кућа RedBox објавила је недавно књигу Кјешловски, Изблиза ауторке Катажине Сурмјак-Домањске (превод Анђелија Јочић) која представља интригантну збирку интервјуа, докумената, писама и разговора са породицом, пријатељима и студентима славног пољског синеасте. Ова књига оживљава успомену на прерано преминулог ствараоца који је обележио XX век европске кинематографије који је, како се каже у опису ове књиге, “филм претворио у морални и духовни дијалог са публиком.” Из овог текста који се бави животом Кјешловског од његовог детињства у послератним годинама, преко уметничког стваралаштва обележеног тешким политичким околностима, до интернационалног успеха, издвајамо део о судбини једног од његових највећих филмова Три боје: Црвено у Америци и односом Кјешловског према америчком менталитету.
* * *
За промену, година 1995. почиње сјајном вешћу: Црвено је номинован за Оскара!
То је било овако: У Швајцарској су га пријавили за категорију најбољи страни филм, претичући тиме не претерано ентузијастичну Француску. Али председавајући Америчке филмске академије одбацио је пријаву. Објаснио је да филм има превише копродуцената, не зна се из које заправо земље потиче, како га представити. На наговор свог америчког агента и уз помоћ Станислава Латека, Кјешловски пише жалбу. Подржава га сам Роберт де Ниро посебним писмом, за које је сакупио потписе многих чланова академије, између осталих Оливера Стоуна, Џоди Фостер, Дастина Хофмана, Мартина Скорсезеа. Као резултат, Црвено уместо једне у скромној категорији страног филма, добија чак три номинације, и то најпрестижније: најбољи режисер, најбољи оригинални сценарио и фотографија.
Свечана додела Оскара треба да се одржи 27. марта у Лос Анђелесу. Међутим, Кјешловски већ у јануару лети у САД са Латеком и Кармицом. Зато што му је Црвено успут донео Награду Удружења њујоршких филмских критичара. Награде Удружења њујоршких филмских критичара додељују се од 1934. године за многе категорије, слично као Оскари: најбољи филм, најбољи режисер, сценариста, глумац, глумица и тако даље. Само што критичари из Њујорка, осим победника, објављују и имена другопласираних, којих понекад има и по неколико. Године 1995. Кјешловски је једини другонаграђени у категорији режисера. Маестро је Квентин Тарантино.
Свечаности 22. јануара присуствују многе звезде. Међу награђенима су: Пол Њумен, Самјуел Л. Џексон, Ума Турман. Пријем је слободнијег карактера него Оскари и Феликси, није позорница са гледалиштем, већ обична сала за банкет. Сви седе за столовима, лауреати редом излазе на подијум. Нема изненађења, свако зна шта ће добити. Зна се и ко ће добити награду за животно дело.
Тај човек потиче из веома старе швајцарско-француске породице. Родио се у седмом арондисману Париза (то је онај са Ајфеловом кулом), његов деда основао је „Банк де Пари е де Пеј-баˮ, (данас „БНП Парибаˮ), а током Другог светског рата подржавао је генерала Петена. Унук је више волео Мао Цедунга. У раној младости сликао је апстрактне слике, писао есеје у Каје ди синема. Педесетих година на шеснаестомилиметарском „макарону” снимио је документарни филм о радницима, градитељима бране. А затим играни филм, који се сматра једнако преломним за филмску уметност, као и Посвећење пролећа за музику. Године 1995. има шездесет пет година. Жан-Лик Годар. Пионир новог таласа. Аутор филмова До последњег даха и Презир.
Није у сали. Није дошао. Али послао је писмо, написано на енглеском, које ће сада бити прочитано наглас. Писмо је помало иронично, помало шаљиво, за столовима се прво чује пригушено мрмљање, а затим налети одобравајућег смеха.
Поштовани господине – почео је Годар, обраћајући се председавајућем Удружења Њујоршких филмских критичара Армонду Вајту. – Захваљујем Вам се на мејлу послатом 20. јуна у 11.24 пре подне. Премало здравља, превише снега на путу за аеродром, премало новца уштеђеног за карту. Холивуд је увек сматрао да Ваш слуга не уме да приповеда приче. Зато сам у последњем поглављу својих историја филма (Histoire(s) du cinéma) написао: „Ништа није изгубљено, осим частиˮ.
Стога је моја обавеза, не ауторско право, већ ауторска обавеза, да не прихватим част какву за мене представља Ваша награда. Молим да следећу непотпуну листу разлога третирате као моју искрену и скромну изјаву.
Жан-Лик Годар није успео да током своје каријере филмаџије и гледаоца:
спречи господина Спилберга у реконструкцији Аушвица,
убеди господина Тарнера да не колоризује стара, али вољена, забавна лица,
осуди господина Била Гејтса за то што је своју канцеларију назвао Роузбад,
убеди њујоршке критичаре да не забораве на Ширли Кларк […].
Станислав Латек:
– Након сваке ставке тог набрајања, људи су се не само смејали него и аплаудирали. И ја, такође. Нисам имао сумње да је филмска уметност сјајне авангардне Ширли Кларк, добитнице Оскара за документарац о песнику Роберту Фросту, била веома потребна у Сједињеним Државама. Са свим што је Годар написао, слагао сам се без задршке. Све до те невероватно непријатне реченице.
натера људе од Оскара да номинују Абаса Киростамија, а не Кјешловског – прочитао је конферансје.116
– Следио сам се. Погледао сам у Кшиштофа, који је седео поред мене. Већ је гледао у мене, тачније, у моје руке. Све је разумео.
„Чуо си?ˮ, питао је. Намрштио сам се – прича Латек.
Неколико људи ентузијастично је запљескало. Водитељ је брзо прешао на следећу тачку.
Сви су се правили да се ништа није догодило. Само је Марин Кармиц, седећи Латеку са друге стране, дискретно замолио да му преведе шта је тачно било у том писму, зато што није био сигуран у свој енглески. У младости се дружио с Годаром, радио је с њим на Седам смртних грехова. Одмах је уверио Кјешловског да прекида сваки контакт с Годаром.
– А онда смо нас тројица стајали на том банкету, с таквим изразима лица… – сећа се Станислав Латек.
У априлу је Каје ди синема објавио Годарово писмо на француском. Насловили су га „Писмо пријатељу Американцуˮ.
Два месеца касније у Лос Анђелесу, неколико сати пре свечане доделе Оскара, Кјешловски даје кратак интервју дописници ТВ Пољске из Холивуда, Кинги Русин:
– Ово уопште није мој свет. Мени се овде не допада, ја се лоше осећам у овоме, знате госпођо… Ја просто морам да радим такве ствари, зато што […] да нисам дошао овамо, то би на неки начин било непристојно. Зар не? Безобразно. Зато долазим, иако ми се овде нимало не допада.117
„Осећам огорченост и љутњу на живот што ме је окруживао, окружује ме и окруживаће ме, а који је такав какав јесте, у њему је све узалудно, у њему нема класе, нема истине, постоје само привиди. Говорим о пољском животу на какав сам осуђен и вероватно ћу га до краја провести у Пољској. Веома сам разочаран овом земљом одакле потичем и никад нећу побећи, нећу отићи, то је немогуће. […]
Кад размишљам о томе шта је Пољска и ко су Пољаци, како је то лепо и величанствено што имамо част која нам не допушта да живимо у ропству и не дозвољава да нас ујарме, видим Варшаву; она је ружан град, бесмислено пројектован, идиотски решен саобраћајно, архитектонски, како год хоћеш. Питам се, да ли је добро бити такав народ. […] Вероватно мора да буде тако. Мучићемо се и борити се да се извучемо из места у коме смо. Можда се никад нећемо извући. Таква је наша судбина.”
Кад је на Менхетну, има утисак да ће се овај на њега обрушити. А у Калифорнији га запрепашћује огроман број аутомобила и прогања помисао да се они возе сами. У Америци осећа страх чак и у малим варошима. Бежи, затвара се у хотелу и спава. Ако успе да заспи. Зато што му је све теже да заспи.
Плаши се Американаца, који су увек задовољни, ноторно одморни, болесно оптимистични. Не верује им. Подозрева да су људи у Америци једнако несрећни као и у Пољској, само што се овде повремено разговара о томе, а тамо се не сме. Питер Роли, његов агент, сваки пут кад чује питање: „How are you? Како си?ˮ, одговара: „I’m extremely well. Изузетно добро.ˮ Кјешловског то неизмерно чуди. Како можеш да се осећаш „изузетно добро”? И то непрестано, независно од доба дана, кад год те неко позове. Он се најчешће не осећа ни well (добро), често се осећа bad (лоше). Кад га у Пољској питају: „Како је, Кшишек?ˮ, одговара: „Само да се довучем до фебруараˮ, или: „Хвала, тако-такоˮ. Али кад је једном у Америци рекао да се осећа тако-тако, односно со-со, изазвао је узбуну: да му није умро неко у породици? Зато је за потребе САД-а измислио шаљиву формулу still alive, „још сам живˮ. Кад би морао да дуже буде изложен принудном изражавању среће, не би издржао.118
На тему Америке, при руци му је анегдота о Немцу.
„Обично сам је овако приповедао: летео сам авионом у Америку и поред мене је седео неки тип. Хтео сам да одспавам или да мало читам књигу, а не да са неким разговарам. Нажалост, он је био причљив и започео је разговор. Па добро.
– Чиме се бавиш? – пита.
– Правим филмове – одговарам.
– То је веома интересантно.
– Јесте – одговарам.
– Знаш, ја правим прозоре – на то ће он. – То је веома занимљиво.
– Јесте, јесте, то је невероватно занимљиво.”
Сапутник наставља да прича о својим прозорима, како је у Немачкој за њих нудио педесетогодишњу гаранцију и стекао иметак. Одлучио је да понови успех у САД-у. Само што тамо нико није хтео да купи прозоре са педесетогодишњом гаранцијом. Чудна ствар, почели су куповати тек кад је спустио гаранцију на двадесет година. Са десетогодишњом гаранцијом, бизнис је почео да се исплаћује. „Сад летим у Америку како бих изградио другу фабрику и спустићу гаранцију на пет година” – прича Немац у анегдоти Кјешловског. Поента је следећа: зашто Американци више воле гаранцију на пет година него на педесет, по тој истој цени? Зато што не могу да замисле да је могуће провести педесет година на једном месту. А не желе да плате нешто што неће потрошити.119
То је друга дежурна анегдота Кјешловског, поред оне о Вајнстиновом неразумевању сцене са руком на дрвету, којом показује чиме се Европљанин, на пример такав као он, разликује од Американца, за којег не постоји појам гнезда, корена. Американац је савремени номад Запада.
И сâм је једном био номад и зна да сигурно не жели више то да буде. У најранијим сећањима види камион, на коме се труцка са родитељима и Евом, на гомили кофера и намештаја; прљава седишта у возовима. Откад је напунио осам година, непрестано је путовао возовима, најчешће сам. У непознатом месту је почињао школску годину, са непознатим људима проводио Божић. Само је једном побегао. У превенторијуму је звонио аларм, управница је позвала милицију. Нашли су га после два дана у шуми. Избројао је петнаестак, можда двадесет селидби пре него што је одрастао. У Аутобиографији ће рећи: неколико десетина. Само што су та путовања и сељења била савладавање релативно малих раздаљина у ћошку мале државе, о којој већина житеља Земље никад није чула. Тапкање у месту. Данас, кад год је у иностранству, увек се осећа неизмерно страно и стално му је лоше. Има осећај привремености и само чека да се врати кући. После педесет година, његов пут извија се у потковицу, ближећи се својим крајем месту почетка.
„Моја љубав према Пољској слична је љубави у старом браку – жена и муж знају све једно о другоме, мало им је доста оног другог, али кад једно од њих умре, за месец дана умре и друго. Истину говорећи, не могу да замислим живот без Пољске. Веома ми је тешко да пронађем своје место на Западу, иако имам веома добре услове живота; овде ми, кад возим ауто, помажу да се укључим у саобраћај, а у продавници говоре ’добар дан’. Поред свега, размишљајући о својој будућности, замишљам је искључиво у Пољској. […] То је мој свет. Из тог света сам дошао и сигурно ћу у њему умрети.”
Након што је неколико пута различитим људима испричао причу о Немцу од прозора, изненада је схватио да му се она никад није догодила. Догодила се његовом колеги. Али је тако добро описивала оно што је и сам доживео, што је он сам осећао у вези с Америком, а нарочито на тему Пољске, толико му је одговарала да ју је присвојио. Не само да је почео да је прича као своју него је и стекао уверење да му се заиста догодила. Зато што је то била његова прича.120
„Све оно што истински имамо да кажемо јесте оно што смо сами преживели и разумели. […] Ми, као описивачи, нисмо у стању да напишемо или фотографишемо ништа више.”121
Извор: Глиф
