Када је већ код мене овај Предсједников првјенац изазвао толико слика, онда могу замислити каква је ужурбица у главама сасвим начитаног али учмалог књижевног свијета
А изгледало је јутрос да је пред нама један сасвим обичан августовски дан. Ноћас је, међутим, нека неодлучна кишица можда и слутила другачије свитање, али ко би се бавио метео слутњама у сред неподношљиве спарине, записао је лидер Уједињене Црне Горе, Горан Даниловић, реагујући на ауторски текст предсједника Демократске партије социјалиста Мила Ђукановића.
Статус са његовог ФБ налога преносимо у цјелини:
Наш предсједник државе М. Ђукановић загрмио је тако данас, изненада, својом стваралачком колумном и ставом о судбоносном тренутку. Наком што сам се у први мах изненадио у име свих пасионираних читалаца дневног, политичког скрибовања, угризао сам се за језик, погледао у нешто одлучније небо од синоћњег и захвалио; Добро је, предсједник је почео да пише!
Није сад важно колико је то писање јасно, истинито, концизно, потресно, правдајуће или подмукло, важно је да је почео. А сваки почетак који стигне на крају обећава нешто од постмодернизма. Нисам љубитељ али поштујем то кад су глава и реп у сталном ковитлацу, па гдје год дохватиш отвори се неки нови Павићевски свет.
И није, дакле, сад важно колико је материјално недостатан амбициозни уредак нашег Предсједника, није пресудно ни то што неподношљиво воња на памфлет и манифест, важно је да је почео да пише.
Сјетио сам се и оног, ваљда Лењиновог, „Корак напријед, два корака назад“, али и Ђиласовог дисидентског писања у Борбиним наставцима којима је себи запечатио партијску и државничку судбину, али и отворио врата дисидентског раја на Западу.
Ипак, пишем неприпремљен и изнурен ноћашњим микро последицама макро загријавања, па, можда, и не хватам дубину овог епско-лирског излета који на моменте има и нечега булгаковљевског. Заиста, читајући, пред очима ми се врзма онај велики црни мачак и оно котрљање главе, а све смијешано у утрпано с оним Гогољевим носом који се у тренутку одомаћи и буде сасвим самостална и уважена личност.
Када је већ код мене овај Предсједников првјенац изазвао толико слика, онда могу замислити каква је ужурбица у главама сасвим начитаног али учмалог књижевног свијета. Дао бих што немам да се огласе са својим импресијама последњи добитници Тринаестојулске награде или да нешто од буре осјећања која навиру код правих сладокусаца наслика Рајко Тодоровић Тодор.
Ипак, важно је само да је Предсједник почео да пише, а тај порив, контролисано или не, натјераће га и да чита. Дакако, за оне који имају стваралачког дара, за оне који дуго крију своју потребу за писањем, читање сваког, па и историјског штива, бива губљење времена.
У Предсједниковом писању има много неухватљивог, мајсторски сакривеног, неке врсте надограђеног хаику пјевања, неке монеовске импресионистичке вјештине која се у почетку критички не разумије и одбацује. То титрање и покиданост линија, слутња и треперење између редова више су сликарска него књижевна вјештина.
Ипак, ни то није најбитније иако је иновативно.
Неколико оргиналних кованица попут „трућања“ и оних мање стваралачки уобличених измислица даје цијелом тексту једну посебну ноту – нешто што је у музици радио Стравински слуђујући Париз и госпођицу Коко.
И зато, због генерација које се одвикавају од писања и читају само на плажи, али и због хомеровске препотентности и филозофске недовршености предсократоваца, због надобудности Анаксагориног ума или Хајдегеровог брбљања о језику, пиши Предсједниче, пиши и не одустај јер никад није касно.
Има ту нечега черчиловског, а истовремено и тагоровштине, понечега од Весне Змијанац и Даре Бубамаре, али је, ипак, оргиналност, која је својствена само закашњело откривеном дару.
Пиши Предсједниче, кад је већ дао Бог и Српски свет.
Пиши јер је и Константина Симонова прославила једна пјесма.
Извор: ИН4С
