Свемир је постао хладан и равнодушан а Земља пренасељена, на ивицама еколошке и енергетске катастрофе, огрезла у масовну беду, локалне ратове (који не искључују и тактичке нуклеарне ударе) и баснословно богатство корпорацијских врхушки које у обичној и виртуелној стварности контролишу масе; свет је контракдиторан, хаотичан, злобан, помахнитао, хистеричан, надрогиран, луд и незаинтересован за општу добробит једнако као што је незаинтересован за своју будућност… пише наш врсни зналац (научне) фантастике Илија Бакић у књизи “Вилијам Гибсон или фрагментарни поглед на кибер – панк”.
Но, кибер – панк више није научна фантастика. Станишта и дешавања из романа споменутог Гибсона поодавно су постали део стварности, претворивши се, од фантастичног, у огољени, нови прљави реализам.
Могло би се тако констатовати и да смо књиге сјајног Вонегата, својевремено, читали као псеудофантастику, али овај поетмодернистички писац, култни аутор 20. века, често је “потурао” атмосферу о тешком загађењу наше планете иако његови јунаци нису одбијали да једу масне и јаке “доручке за шампионе”, а двојица литерата блиских нама и нашем времену, Тери Прачет и Нил Гејман, умели су да нам предоче, на пример у “Добрим знамењима”, опасан отпад сервиран у коропацијским ресторанима брзе хране. У мом роману “На Месечевом мосту” тигрић угине отрован пестицидима па тигар – отац баца клетву на људски сој и стиже пошаст короне, а у “Граду” Клифорда Симака долази до менталног загађења; припадници људске врсте губе мотивацију за даљим опстајањем на Земљи, па се разилазе диљем свемира и светова који опстојавају у паралелним универзумима, или се предају вечном сну замрзнути у својим прашњавим градовима прекривеним непробојним куполама. На опустелој Земљи окончава се ера Људи, а животворну бакљу преузимају Пси, Мрави и Роботи.
Док гледамо бомбама спржене крајолике Украјине и Газе, свесни смо да се наше време ничим посебно не истиче у тзв. историји Планете. Било је бомби и код нас, сећамо се нажалост, али некоме (нама) је запало та невоља; генерације пре нас су имале Други рат, пре тога Први и, на пример, шпанску грозницу. Да идемо уназад?
Пропаст Планете, захваљујући људској неразумности, почела је заједно са њеним просперитетом; што већи напредак и прогрес, већа је и бржа и деградација, осипање, ентропија која ће, како изгледа, довести цивилизацију до њеног краја. Али, није ово кукање над судбином (не само) људске цивилизације, него практично питање: шта је улога писца? Треба ли ипак да се посвете, у већој мери, исписивању “еколошких романа”? Је ли то уопште теоријски подржано, каква би ту требала професорско – критичарска логистика? Или је довољно држати се оног старог, провереног, доброг: ако је роман вешто и зналачки написан, то је довољно за траг у времену, па колико га буде, најмање је важно како ћемо га крстити.
(Уколико за роман можемо да устврдимо да је реалистички или егзистенцијалистички, зашто не би могао да буде и глобалистички, или еколошки?) Уколико је вешто написан, уколико је добар, то је битно за саму књижевност, а не како је дело “крштено”.
Сигурно је да нико неће платити да би видео смртоносни отпад као јунака, делфина који остаје без даха изгубљен у тонама пластичног ђубрета, галебове на смрт умазане сировом нафтом, хемикалијама затрована јата риба чији су бели стомаци уперени пут тамног неба. Место убиства није туристичка атракција, чак ни уколико је убица туристички водич, сигурно би то прокоментарисала и Агата Кристи, само да се тога досетила. Истина је да шта год урадили, писци неће променити свет. То је залудна мисија, па тако ни (освешћени) аутори еколошких романа нису успели јуче, не успева им данас а неће им успети ни сутра да спасу планету Земљу. Али, додаће бар још један трајан белег у времену, реч која ће сведочити: били смо. Јесмо?
Ђорђе Писарев
Извор: Дневник
