Ако треба у Београду да бришемо завичаје Сима Матавуља и Никодима Милаша, мало ћемо постићи преименовањем паркиралишта за сплавове у Обалу јасеновачких жртава.
Пише: Александар Живковић
Алфа Вук се опет појавио на Пинку да „објасни народу ситуацију“. Овај пут био је нарочито патриотски усмерен и као једну од главних тачака успостављања националног самопоуздања најавио је да ће се београдски Кеј назвати Обалом јасеновачких жртава. Водитељ није питао што се у исто време девастира Старо Сајмиште у коме је уморено, између осталих, 11000 Срба недокланих у Јасеновцу.
Али, у излагању Алфа Вука, нешто друго је привукло пажњу потписаном. „Да ме убијете не знам какве везе имају Шибеник и Задар (са Београдом)“, рекао је председник свих грађана и осталих Срба, бранећи одлуку да се бришу имена београдских улица са називима далматинских градова. Да је он нама жив и здрав, има времена, можда кадгод и чује за Сима Матавуља, Никодима Милаша и славну задарску богословију.
Постидно би било доказивати да су то само неки оријентири који показују да је београдска топографија пре вучјег златног доба била подоста разумна. Онда се кренуло са брисањем Охридске улице и бизнис се не зауставља… Узалудна је нада да ће патриотски интелектуалци, браниоци мултиполаризма и Заједнице српских општина, одавно ухваћени у разна пинк кола, ишта прозборити у догледно време о овоме. Нек су нам и они живи и здрави, тек ће они показати шта све знају, кад падне Алфа Вук.
