Пише: Атанас Ступар
Често смо у прилици да на телевизијама пратимо емисије документаристичког типа о пијацама и градовима. Некада се емитују у оквиру кулинарства, некад су прожете идејом туризма, некад обичајима и вјеровањима, историјом, трговином, траговима караванских путева… Што су више повезане са традицијама и потребама становништва приче о пијацама бивају занимљивије. Важан је и амбијентално-визуелни утисак који остављају на посјетиоце.
У следећих пар текстова биће ријечи о пијацама на којима не доминира храна већ рабљена роба. Рећи ће се понешто о мотивима због којих су формиране и о њиховој будућности. Пијаце су под отвореним небом. Мало их је остало.
У старим временима трговало се на импровизованим мјестима у, што би данас рекли, нехигијенским условима. Људи су се окупљали одређеним данима у недјељи како би понешто продали, купили, чули новости, договорили следеће сусрете. Такви простори су се издалека препознавали по запрегама, товарној стоци, јахаћим коњима, магарцима, камилама…
На периферијама већих градова и данас постоје мјеста слична средњевјековним с тим што су запреге замијенили камиончићи и комбији а јахаће животиње, бицикли, трицикли, аутомобили с приколицама. Усред таквог простора на густо начичканим тезгама и церадама простртим по земљи разастрте су гомиле свакојаке робе. Таква мјеста најчешће називамо бувљим пијацама. По садашњим мјерилима свако пазариште из давног доба могло би се означити као бувљак.
Бувљаци нам враћају дух времена која су претходила специјализованим продавницaма, робним кућама, бутицима, шопинг моловима. За робу која се продаје на бувљацима нијесу неопходне етикете и амбалаже, декларације о производу и сировинском саставу, имену произвођача који гарантује купцу да ће бити први корисник онога што је платио и да би га уз сачувани рачун могао вратити ако се испостави да нешто с производом није у реду.
У социјализму, бувљаци су представљали популарне, полуилегалне али и толерисане просторе сиве трговине. Било их је по парковима, паркиралиштима, улицама, хаусторима, подрумима, канцеларијским просторима великих градова. На њима се продавала углавном шверцована роба допремљена из Барија, Трста, Истанбула, Новог Пазара, Суботице….
Када би трговали нешто из тог асортимана похвалили би се друштву уз обавезно наглашавање да је оно што куписмо: Испод чекића; Гланц ново или Фиамант ново. Последњи израз потиче од ријечи „fiammante„ што значи пламтеће, бљештеће, сјајно.
Данашњи бувљаци су се изборили за легалност трговине. Постали су крајолици слободне трговине мимо овлашћених продаваца и потврда о поријеклу робе. На бувљацима продаје ко стигне и што стигне. Роба се не опорезује нити се пита одакле долази. Пред очима вам је раширено све и свашта. Ствари можете узимати у руке, пипати, пробати, преврћети, враћати….Нико вам неће замјерити нити вас опоменути. Бувљаци су тековина широке демократије и једнакости. Истовремено представљају хронолошке и архивске записе о ситуацијама у разним слојевима друштва.
Када одређени предмети изгубе сјај, престану да буду фијамант нови, досаде власнику или му претрпају животни простор судбина им је да потраже путеве ка бувљаку гдје могу пронаћи новог власника.
Они који се пресељавају, чисте подруме, ослобађају се непотребне или модом превазиђене гардеробе такође припремају материјале за бувљак. За мале паре плати се људима да очисте одређене просторе а узгредно им се стави на располагање све што се у тим просторима затекне. Постоје и другачији случајеви. Када неко притиснут невољом одлучи да прода кућне драгоцјености зрео је за одлазак не у музеј, архив, сајам антиквитета што је много скупљи и компликованији пут од оног који га усмјерава ка бувљаку као много једноставнијем начину растанка с породичним успоменама.
Бувљаци дају посебан шмек градовима. Потврђују им статусе животних кошница. Свједоче о садејству паралелних свјетова и културалних различитости. Иако на први поглед бувљак дјелује хаотично на њему важе одређени закони у виду брзе и кратке комуникације, прихватљивих ценкања, лаких договора, узајамних уважавања оних који продају и оних који купују.
Попут тргова, гробаља, паркова, зелених пијаца, мостова, старих утврђења, сат кула… бувљаци на најбољи могући начин допуњавају слику и дух неког града.
Нормално је да бувљаке имају урбане средине које гарантују велики проток робе и за њу мноштво заинтересованих продаваца и купаца. У позадини бувљака се наслућује динамика живота помеђу богатих и сиромашних дјелова становништва. Оно што богате засити добро дође сиромашнима. Бувљак се појављује као посредник. С једне стране су социјална преплитања, сакупљачи расходованих животних обиљежја илити секундарних сировина а са друге стране радозналци, љубитељи умјетности, културе, етнологије, посвећеници разних хобија, продавци и препродавци.
Мало је градова са сталним, живим, богатим бувљацима.
Један од таквих је Подгорица.
Ни у једном туристичком водичу није посвећена пажња Подгоричком бувљаку. То сматрам великим пропустом. Из тог разлога пишем овај уводни текст.
Подгорички бувљак је више од пијаце одбачених ствари, половне робе, антиквитета…Налази се на путном правцу од Подгорице према Тузима. Преко пута је винограда предузећа Плантаже што га чини још занимљивијим у амбијенталном и еколошком смислу. Подгорички бувљак заузима велики простор окружен проријеђеном четинарском шумом. На том мјесту некад се налазио сточни Пазар. Док се у великим градовима бувљаци углавном формирају на мјестима уништених индустријских погона и зона у Подгорици је бувљак формиран на мјесту напуштеног сточног пазара. Симпатична аналогија са одмориштима на караванском путу који је некада преко Подгорице водио на Левант.
Они који походе Подгорички бувљак у рано јутро обично трагају за антиквитетима и јефтином робом коју на том истом бувљаку који сат касније могу препродати вишеструко скупље.
Онима који дођу нешто касније пружа се шанса да међу разном половном робом, одбаченим ситницaма, старим књигама, сликама, пронађу нешто за себе сукладно свом психолошком профилу. Једни потроше вријеме заустављајући се пред предметима за које посумњају да долазе из сфере умјетности. Другима поглед запне за корисне и функционалне ствари које могу обавити исте послове за неупоредиво мање за паре. Слична ситуација је и у животу који прави разлику између кича и аутентичности, доброг укуса и површности, јефтиних завођења и пожељне функционалности као супротстављених категорија.
Необичне ствари са бувљака враћају успомене на живот од прије више деценија. По осјећају једне врсте купаца зарђале, прашњаве, дотрајале ствари су вредније. Рачунају да их дужина протеклог времена приближава оригиналности. Не размишљају да вредност оригиналу не одређују временска раздобља већ квалитет и функција с којима је тај производ закорачио у своје сопствено вријеме.
По осјећајима друге врсте купаца данас се ни издалека не производе квалитетне ствари као што су се некада производиле што су добрим дијелом у праву. Ипак не смије се олако сметнути с ума да је свако вријеме имало своје потрошаче чијим се потребама и захтјевима удовољавало.
Обилазећи бувљак можете се запањити количином условно речено непотребних ствари. Одједном се суочите с гомилом венецијанских пластичних гондола са свјетиљкама. Наиђете на лутке са жмиркајућим очима. Обучене су у симпатичне комплетиће…Млађим нараштаја није познато да су се лутке у сједећим положајима налазиле на брачним креветима а црне венецијанске гондоле на полицама и регалима многобројних Титоградских станова.
Пред очима вам искрсну шематизовани Вилерови гоблени које су везле радишне домаћице али и њихове кћерке основке и средњошколке. Наиђете на гомиле шкољки слијепљених око фотографија и разгледница, на осликане тањире који се каче по зидовима, на провидне пластике са плутајућим рибицама, упаљаче и оловке са голим женама, чаше за љековиту воду у футролама од сламе …
Све се то појављује на Подгоричком бувљаку. Преплављују га валови давно утихле прошлости. Све те ствари драгоцјени су свједоци тежњи и укуса старијих генерација које су се током својих животних доба мијењале и преображавале друштво у коме данас живимо.
Особеност Подгоричког бувљака је што има врло уредан сектор на коме се продаје свјеже воће и поврће, расади биљака, цвијеће…Мало даље пред улазом на бувљак око паркираних аутомобила су кавези с пернатом живином, зечевима, хрчцима, уловљеном рибом… Има и кварљиве робе попут сушеног меса и сланине, сира, брашна и намирница с истеклим роком трајања. Ко је вољан да ризикује једним ударцем може убити више мува.
Свеобухватно гледано бувљаци нам омогућују да се сусретнемо и сазнамо с чим се живјело, што нас је занимало, чему смо се посвећивали, што нас је веселило, што плијенило пажњу, чему смо тежили и на крају у каквом се стању данас налазимо. То је довољан разлог да их не заобилазимо.
Бувљаци функционишу као хаотични музеји на отвореном без чувара, монографија, улазница, кустоса.
(Наставиће се… )
