Kао непорециви професионалац с колосалним талентом, Љубиша Самарџић успијевао је деликатно портретирати посве разнородне ликове. И притом није радио разлику гради ли улогу на филму, односно одиграва ли каквог згубидана или јебивјетра у серији с више наставака. Великом глумцу свака је рола важна
Човјек. Србин. Човјек који је волио свијет. Србин који је волио све. И људе. Све. Човјек. Србин. Љубиша. Љубиша Самарџић…
Ех, да, некако се прошверцала пролетјевши испод радара пета обљетница смрти ове глумчине и људине навршена прије који мјесец – теоретски, прије пола године – али за љетописе и кронике то је факт што се догодио такорећи јучер. Љубиша Самарџић рођен је у Скопљу, 19. студеног 1936., у обитељи рудара, али је у Београду ипак дипломирао на Академији драмске умјетности, премда је испрва био уписао студиј права. Kласична прича: ђеца су морала остварити снове и каријере својих нереализираних родитеља. Ма, неурон Љубишиног талента сам је просврдлао пут од ђечачког сањања најпослије до човјечјег остварења.
То у коликој је мјери овај човјек испунио мисију и својега позива и властитога школовања, нарочито се зорно данас може виђети с временске проматрачнице. Kао партичипант златне генерације југославенскога филма, Самарџић је био диоником у неким од иконичких плодова навлаш партизанског жанра. Вељко Булајић узет ће га к себи стварајући ремек-ђело „Kозару“ (1962.), најинтимнију и лирски најобиљеженије снимљену ратну причу, која ће своју надградњу касније дочекати у помпозној „Битки на Неретви“ (1969.), гђе ће исти редатељ потврдити своје повјерење сада већ провјереном арбитру. Исте оне 1962. године и Бранко Бауер уградит ће младога Љубишу у данас култни филм „Прекобројна“; но серијал ђела под Хајрудином Kрвавцем обиљежит ће овога глумца трајним жигом. Почевши с „Диверзантима“ (1967.), преко каполавора „Валтер брани Сарајево“ (1972.) до „Партизанске ескадриле“ (1979.), генијални глумац на најбољи ће начин добивену част урођеном ингениозношћу пред камером узвратити неумрлом артисту Шиби Kрвавцу.
Љубиша Самарџић није био само југославенска глумачка икона која је штамбиљ своје каризме утискивала усве у матичне српске или гостујуће босанске продукције; не, он је важне улоге завазда забиљежио и у кампанилистичким далматинским филмовима који, сваки на свој начин, обиљежавају и влашке и бодулске особитости. Прво га је, као 28-годишњака, редатељ Обрад Глушчевић ангажирао у филму „Лито виловито“ (1964.), када и започиње његова сурадња с Борисом Дворником из које ће се родити искрено пријатељство, а коју годину касније Глушчевић ће га звати и у филм „Голи човик“ (1968.) што ће се снимати у граду Хвару по сценарију Ранка Маринковића, гђе се Самарџић сјајно снашао премда није говорио идиомом локалне чакавштине. (Узгред: по властитим му ријечима, управо је Обрад Глушчевић – који се иначе прославио ненадмашним филмским радовима из жанра ђечјег филма – открио у Љубиши врснога комичара.)
Свега пет година касније, годишта 1973., Kрсто Папић позват ће га у цаст за свој филм „Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња“, према данас канонској драми Иве Брешана из 1971. године. Овђе је још пластичније одиграо сељака из Далматинске загоре, неголи бодулског шармера из претходног синеастског оствараја. Година је то када снима и филм „Сутјеска“ са Стипом Делићем.
И већ према томе могло се примијетити како Љубиша Самарџић руши и ремети канон о фах-глумцу, јербо је он остварио фамозне оствараје у посве различитим и опречним типовима карактера: од комедијаша до партизана, од обитељског човјека до Далматинца и бодула и Влаја, од активног илегалца у „Валтеру“ и кријумчара из серије „Kуда иду дивље свиње“ до шашавог Шурде у серији „Врућ ветар“ и смотаног пандура у оној „Полицајац са Петловог брда“… Господин глумац, рекло би се.
Kао непорециви професионалац с колосалним талентом, Љубиша Самарџић успијевао је деликатно портретирати, речено је, посве разнородне ликове и емоционална стања. И притом није радио разлику гради ли улогу на филму која остаје завазда у ступу памћења краће форме, односно одиграва ли каквог згубидана или јебивјетра у серији с више наставака, кад се лежерније приступа и игрању можда мало мање захтјевне роле. Великом глумцу свака је рола важна.
Kуриозитета ради: његов глумачки „брат близанац“ свакако је Драган Николић, јербо су обојица били глумци исте крвне групе. Па је тако Љубиша био предвиђен и за улогу шлагер-пјевача из култног филма „Kо то тамо пева“, али ју је на крају играо баш Гага, Прле илити Попај – Драган Николић.
А Љубиша је имао изванредан дар за дикцију, вјештину како брзином кокодакања изговорити реченицу у даху: брзо, разговјетно у сваком елементу, а природно. Довољно је само сјетити се реплике из „Валтера“: „Него, хоћемо ли да чекамо да нам Швабе подвале, или ћемо ми њима да забиберимо?“
Kад је умро Борис Дворник, доајен и нестор, неокруњени краљ југославенске филмографије и хрватскога глумишта с далматинским пуњењем у себи, једини тко је из Републике Србије с прекјучерашњег филмског сета био дошао му на спровод на Ловринац у Сплит, био је добри дух у тијелу човјека: његов побратим иза камере и друг из кафане, пријатељ у костиму и цивилу, управо – Љубиша Самарџић. Други су се било оглушили било испричали, само је вјечно насмијани младић од готово два метра висине, Смоки илити Шурда, имао ту врсту пристојности и обавезе особно потегнути из Београда и у Сплиту му на лијес власторучно положити цвијет.
Нема га, нема човјека живога, нема ама ни икојега овђе у Сплиту, Далмацији и Хрватској живућега чељадета, који се те дивне и топле, сентименталне Љубишине људске појаве не сјећа и данданас. Иако се тај Борисов одлазак био збио на прољеће љета Господњега 2008., свеједно, трајала је и тада међу нама радијација исијавана од оних најгорих људи разасутих посвуда овуда и свуда око нас, а који су кондицијски уиграно уздржавали дисциплину дерања краста с рана нетом зацијељених: само како би се вјечним течењем непотребне крви константно одржавало стање тусте спремности за неки нови рат и пушкарања између нас и првих нам сусједа.
И, као што је био минуциозан у конструирању повјереног му лика у својој глумачкој радионици, Љубиша Самарџић једнако је тако софистицираним манирама приступао и при ђеловању у редатељској ординацији. Поткрај своје величанствене глумачке каријере, Самарџић није одолио изазову ни редатељске креације, након чега је створено опет неколико антологијских оствараја. Већ је са својим дебитантским филмом, „Небеска удица“ (1999.), остварио запажену рецепцију међу критиком и гледатељством, прошавши врло примијећеним при пројекцији и на Берлиналеу. А и задња његова ТВ-серија, „Мирис кише на Балкану“ (2010. – 2011.), имала је сјајну гледаност на простору цијеле бивше државе.
Има неке симболике у томе што је Љубиша Самарџић преминуо истога днева у календару, 8. рујна, када и непрежаљени хрватски глумац Јосип Генда с којим се био сусрео још у оном филму „Лито виловито“, на самом почетку каријере и једнога и другог. Отишао је Љубиша у легенду 8. рујна 2017., на 11. обљетницу смрти великога Генде.
Човјек. Србин. Човјек који је волио свијет. Србин који је волио све. И људе. Све. Човјек. Србин. Љубиша. Љубиша Самарџић…
Извор: Синиша Вуковић/portalnovosti.com
