Патријарх српски Павле преминуио је пре 15 година – 15. новембра 2009, на Војномедицинској академији у Београду у 95. години живота. Рођен 11. септембра 1914. као Гојко Стојчевић и био је 44. поглавар Српске православне цркве, коју је предводио од 1990. до своје смрти. Патријарх Павле, по сопственој жељи, сахрањен је у манастиру Раковица 19. новембра.
И данас је помен његовог имена синоним за духовност, скромност и једноставан начин живота. Многи верници сматрају га духовним узором и симболом моралног ауторитета. Његове речи и дела привлачила су велику пажњу и изван црквених кругова.
Тим поводом у НИН-овој архиви пронашли смо неколико интервјуа које је патријарх Павле дао за наш недељник током различитих година, а у наставку вам преносимо делове његових мисли и порука.
„Одговорност без слободе била би недостојна Бога, а слобода без одговорности била би недостојна човека“
Један од интервјуа дао је за 2300. број НИН-а, који је изашао 27. јануар 1995. године. У том разговору дао је своје виђење ратне драме, српске судбине, српских националних и државних питања…
Упитан како види улогу цркве у несрећном периоду одговорио је: „Црква је основана сином божијим Исусом Христом да траје до краја света. Принципи које је он изнео, као Бог и богочовек, свакако важе за свако време, за сваку генерацију и за сваког човека, јер је Бог човеку, поред других дарова и одлика којима га је одликовао, поред ума, срца и воље, даровао и слободу воље. То је оно што човека чини личношћу. Одговорност без слободе била би недостојна Бога, а слобода без одговорности била би недостојна човека.“
„У тој слободи, свакако, можемо чинити оно што Бог хоће, а можемо и супротно. Где ћемо се наћи, то у крајњој линији зависи од човека, од наслеђа, од времена, од породице, од времена и друштва у коме живимо. Али, то ипак није оно што је најглавније. Имамо толико примера, у историји цркве, у Старом и Новом завету, да кад се сви људи искваре, један, спасилац, остаје побожан, честит и праведан.“
Додао је да црква треба да опомене, да поучи, да покаже „како нема и не може бити интереса ни Божијег, ни националног, ни личног и породичног који би могао дозволити нама да на злочин одговоримо злочином.“
„Има и овде код нас, а не само у свету, веома бучних гласова који све више хоће да унесу осећање кривице у српску цркву и читав српски народ… У име човечног односа према непријатељу, наша црква је дизала свој глас да се садашњи борци за опстанак Срба сачувају саблазни злочина, која је у овом острвљеном рату ухватила све три зараћене стране. А на свакој страни је божији човек. Издвајати само кривце свога народа, значило би правдати оне који су овај рат и изазвали, који су хтели да у Босни, Херцеговини, Крајини, Славонији, Барањи живе само једни или само други, а обе стране без Срба, кроз векове најбројнијег народа између Дрине и Плитвица.“
У интервјуу је истакао како је црква увек упозоравала политичке и војне предводнике Срба у Босни и Херцеговини, да српски војник не сме да чини злочине.
„Јер, у свим ослободилачким ратовима наше историје, српски војник био је ратник. Он се борио, али се никад није светио. Узмите Балканске ратове, па Први светски рат, које су Срби водили ’за крст часни и слободу златну’: никад освета, никад рушење џамија или скрнављење гробља. Узмите Синан-пашину џамију у Призрену, саграђену од рушевина Светих Архангела, задужбине цара Душана, где му је гроб био. Српска војска ослобађа град 1912, али је џамија остала нетакнута, ено је данас на главном месту у граду.“
Наглашавао је да су злодела углавном чинили „безбожни“ појединци који су „похитали да се преруше у српске националисте, а остали су насилници, рођени у владајућој идеологији времена, по којој је све допуштено кад нема Бога, а исмевана вера наших отаца и живот у светлости православља“.
„Када би се поступало по азбуци хришћанској, када би човек чинио другоме оно што жели себи, а то је у основи хришћанства, не би ни било, можда, овога рата. Дакле, кад бисмо били истински хришћани и ми Срби и Хрвати – римокатолици, када би се и муслимани држали Божјих заповести – јер и они верују у бесмртност душе и треба да знају да ће свима нама на ономе свету бити онако како заслужимо на овоме – наша стварност не би била таква каква јесте. Рат би се, верујем, и ако би почео – брзо завршио.“
За патријарха Павла човек је био мање-више склон да себе „мери једном мером, а другога другом“, те је говорио како треба да се чују обе стране приче.
„Немојте дозволити себи да чујете само једну страну, не слушајте како несрећу представљају само Срби или само Хрвати или само муслимани. Сагледајте целу истину, а не само истину једне или друге стране или треће стране.“
О Косову и Метохији: „Срби су остали у мањини, али тамо су наше светиње“
За још један јубиларни број НИН-а, 2500, од 26. новембра 1998, у интервјуу под насловом „Како сачувати Косово“, упитан да ли је предвиђао „овакав заплет“ догађаја у јужној покрајини, будући да добро познаје косовске прилике, одговорио је:
„Као епископ рашко-призренски провео сам на Косову и Метохији тридесет и четири године. Убрзо сам видео да један број Албанаца систематски настоји да се створи етнички чисто, албанско Косово. Саопштавао сам то властима и странцима с којима сам се сусретао, који су долазили у Приштину. Говорио сам о томе на седницама Светог архијерејског сабора. Ништа држава није успела да промени и поправи. После свега што се десило, Срби су тамо остали у мањини, али остале су тамо, са том мањином, и наше светиње: Пећка патријаршија, Грачаница, Високи Дечани, Богородица Љевишка… Тамо је и Косово поље, место судбоносне битке у којој ми Срби нисмо отимали туђе, него бранили наше, и нисмо своју веру натурали другима него се бранили од натурања туђе вере нама.“
Патријарх је тада истакао да међународна заједница треба да осигура равноправност свим народима који живе на КиМ.
„Често се сада каже да су Срби одузели, отели Албанцима права која су имали до 1989. године. Био сам владика у Призрену и моја лична карта, причао сам то и раније, издата почетком 1979, исписана је на албанском језику, па онда је уследио текст на српском. Није ми то сметало ни тада, ни данас. Али, мислим, Албанцу је то природно било дати. Србину је требало дати личну карту у којој је основни текст исписан прво на српском језику. То би, ја мислим, била равноправност грађана. Они кажу да равноправност нису имали. Из овог примера видите да је ни ми Срби нисмо имали.“
На питање да ли је Косово изгубљено, рекао је: „Ако мене о томе питате, једино ово могу да вам кажем: Ништа није изгубљено док не буде изгубљено. Тешкоћа има и премного, али кад их није било?! Зар их није било за турског земана? Истина, онда смо били вернији себи и традицији, приврженији Христу и вери, али то не значи да то опет не можемо бити. Морамо снажити себе и своју истрајност.“
„Бог је, у ствари, дао људима слободу, могућност да бирају“
У том разговору пред сам крај двадестог века, рекао је и како је време у коме живе страшно, да људи не воле ни своје ближње и да су многи изгубили чврстину вере и смисао постојања.
„Ако хоћемо да сачувамо смисао постојања и да будемо у љубави Божјој, треба да се држимо принципа чојства: боље је часно умрети него живети са свешћу да се са другим човеком нељудски поступило, ма ко тај човек био и ма којој вери припадао.“
И овом приликом је говорио о неопходности да се сагледа цела истина, а не само једна страна. „Ако се оно што је једнострано узме као цела истина, на штети ће бити правда, а поштење остати угрожено. Ако се део истине може узети као цела истина, онда се тај део може наћи на разним странама, било где и било код кога. Срби су се ових година уверили у тачност старе тврдње да једна несрећа никад не иде сама.“
У једном од последњих одговора за овај интервју говорио је о хришћанству.
„Веома често неверници питају шта је хришћанство дало човечанству за две хиљаде година. Кажу: и даље на свету има зла, и даље постоје људи са инстинктима и наравима животиња, они који су далеко од Богочовека и који прљају само људско име. Питају неверници зашто Бог, ако је свемоћан, није одредио да људи уопште не греше. Бог је, у ствари, дао људима слободу, могућност да бирају. Човек који је везан у соби пуној злата и драгоцености, неће и не може ништа украсти. Али онај који је одвезан, а ништа не украде у соби пуној злата, показао је чврстину карактера и чистоту душе, изабра је пут Богочовека. Слобода без те могућности избора не би била никаква слобода.“
„Срећа би била кад би сваки појединац чинио најбоље за опште добро“
У броју 2533 од 15. јула 1999. је и интервју под насловом „Сви наши греси“, а том приликом патријарх Павле је ексклузивно за НИН говорио о захтеву Светог синода да Слободан Милошевић поднесе оставку, пропадању српских националних и државних пројеката и послова на измаку 20. века.
Забринут за српске националне и државне послове, који страдају у неспремности и брзоплетости појединих политичара на власти, патријарх Павле је рекао: „Срећа би наша била кад би сваки појединац чинио најбоље што може за опште добро. Као што је срећа за живи организам кад сваки орган врши најбоље што може оно за шта је оспособљен, имајући у виду добро целог организма. А ни организам као целина нема другог интереса него добро сваког органа. Јер ако страда један орган, с њим страдају сви органи; ако ли се прославља један орган, с њим се радују сви органи, како вели апостол Павле. Кад би тако било и у друштву, да свака странка упућује своје најбоље на интерес целине, где би нам био крај? Није наша несрећа – што имамо толико странака, већ што све странке не усмеравају своја настојања за опште добро. У томе је усуд српског народа.“
Унука патријарха Павла: Деда Попа је био принципијелан до детаља, до краја и без остатка
За искушења у којима се нашла Србија и српски народ на крају другог миленијума говорио је да има и наших кривица и грехова, али има кривице и осталих и у Европи и у Америци.
„Ово кажем без жеље да ми део своје одговорности пребацујемо на другога. Нас су непријатељи годинама представљали у свету злочинцима недостојним људског имена. Из дана у дан, то се у свету говорило преко радија и телевизије, и то онда и код незлонамерних остави трајан утисак. Свакако да и међу нама има злочинаца и злочина. У коме их народу нема, поготово у рату. Али, кад моћни људи у свету једном мером мере нама, а другом другима, онда је јасно каква ће ’истина’ изаћи и какве последице.
Но, Христос је рекао: нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће открити. Ми у то верујемо. Али то не значи да пасивно треба чекати да то буде, него да истину износимо објективно, не приказујући себе и свој народ бољим него што јесмо, не износећи само кривице других него и своје. И што је најглавније, исправљајући се покајањем. И не одговарајући неистином на неистине и злом на зло. Него молећи се Богу.“
Истакао је како Слободан Милошевић треба да сагледа опстанак српског народа, и да „пристане на добровољно повлачење, да се то изведе на миран начин“. „Црква нема своју странку, али кад народ буде имао могућност да слободно каже своје убеђење, па нека каже и како изабере нека му буде“.
„Земља је довољно велика за све нас ако смо људи. Ако смо, пак, нељуди, увек ће нам бити претесна”
Говорио је да је појам Косова урастао у сваког од нас, јер је на Косову кнез Лазар одбранио најважнији духовни и национални принцип. „Није он ишао да отима туђу земљу, већ да брани своју. Не да тлачи туђу слободу, већ да брани своју. Не да намеће своју веру другима, већ да брани своју.“
Рекао је да Косово није тесно, да на њему има довољно места за све народе и вероисповести који желе да живе на њему.
„Пре десет година, писао ми је један хоџа из Метохије и, поред осталог, у писму каже: ’За ислам је неприхватљив принцип: Док се једном не смркне другом не може да сване’. Ја сам му одговорио да је тај принцип неприхватљив и за православље. Земља је Божија довољно широка и дугачка да има места за све људе ако заиста будемо људи. А будемо ли нељуди, биће нам тесна и ако нас остане свега четворо на Земљи. И у Библији и у Корану, наиме, говори се о Адаму и Еви и њиховој првој деци, синовима Каину и Авељу, кад зли Каин скочи на брата Авеља и уби га. Чега му је било мало. Злочинцу је увек мало. И ми, ако будемо зли људи, увек ће нам бити мало и увек ће бити други крив.“
Питан да ли би невоље на Косову и Метохији могле да се избегну, одговара:
„Црква је одувек проповедала, по нашем хришћанском убеђењу, да се људи опредељују за вечне речи Христове и да их поштују. Тиме ће учинити добро и себи и ближњима, и као небеским и земаљским бићима. Кад су света браћа Ћирило и Методије били на Криму међу Хазарима, један ће од њих да каже светом Ћирилу: ’Ви имате заповест Божју ‘не убиј’, а ви нас убијате у борбама’. Свети Ћирило одговара: ’Ако један господар да две заповести својим слугама, па један испуни једну, а онај други обе, који је боље учинио? Свакако онај који је испунио обе’. А онај каже: ’Јесте, али Христос каже не убиј, а каже и то да нема веће љубави од оне у којој неко положи живот за ближње своје. Кад ви нас нападате, ми идемо да бранимо своје ближње’”.
Патријарх је рекао да ни „према непријатељу не смемо, бранећи се и нападајући га, да поступамо нељудски“.
„Пушка ти је – пушка ми је, па коме Бог и срећа јуначка. Али има случајева да се ономе коме је пушка избачена из руку ваде очи, сече нос, уши. Кад бисмо се ми на тај начин само освећивали, упропастили бисмо своју душу и поништили све најважније поруке свог народа. Постоје многи часни начини да се бранимо од насиља“, рекао је 1999. године патријарх Павле за НИН.
Верницима у Хрватској, наводи се у НИН-у под бројем 2516. из 1999. године, у тексту о патријарховом боравку у Загребу и Љубљани, поручио је да свако има право на одбрану, али не по сваку цену.
„И кад се бранимо и кад дође до несугласица, треба да се трудимо да нам речи буду благе а докази јаки. Не обратно… Земља је довољно велика за све нас ако смо људи. Ако смо, пак, нељуди, увек ће нам бити претесна”.
Извор: НИН
