„Петар Kочић ће остати као пример писца који је на најкраћи, најјаснији и најбољи могући начин успео да саопшти оно што је имао да каже људима свога језика.”
Пише: Мухарем Баздуљ
Kад се (през)име једног од најчувенијих њемачких филозофа напише на „фонетски“ начин, ствара се могућност за неколико згодних игара ријечима. Можда и најфреквентнија у српском јавном говору је она афористична: „Ја посадих босиљак, мени Фридрих Ниче“. Иво Андрић у „Знаковима поред пута“ има један запис који ствара необичну везу између Ничеа и Петра Kочича: „Недавно се преда мном нашла верна и добро репродукована фотографија Петра Kочића. Посматрао сам је дуго. Подсећала ме је на нечији лик који сам такође виђао на фотографији, али у први мах нисам могао да се сетим на чији. На кога, на кога то подсећа – питао сам се неколико пута, а онда ми је одједном синуло: на слику Фридриха Ничеа. Не бих умео казати шта је било то што је изазвало у мени такво сећање. Kоса? Бркови? Поглед? Држање? Можда ни једно од свега тога; можда свако појединачно, а можда и све заједно.”
Осмотримо мало подробније ову импресионистичку паралелу. И Ниче (1844–1900) и Петар Kочић (1877–1916) умрли су млади. Ниче је живео педесет шест, а Kочић тридесет девет година. Њихови животи се преклапају током двадесет и три године. Kочић је рођен почетком љета, 29. јуна 1877. године, у селу Стричићи код Бање Луке. И дан данас, село Стричићи потпада под територију града Бање Луке, мада је на самом рубу те територије. Није ту, међутим, само географија симболична. 1877. година је занимљива као година која долази тачно годину дана уочи аустро-угарске окупације Босне и Херцеговине. Читав Kочићев живот биће практично смјештен у хабсбуршку епоху Босне и Херцеговине. Његово одрастање било је необично и специфично. Мајка му је умрла у његовом раном дјетињству, а отац му се након тога замонашио. Њега су практично васпитали и подигли баба и деда. Основну школу завршава у манастиру Гомионица, а гимназију је уписао у Сарајеву. У једном тренутку је избачен из ове гимназије, па се пребацио у Београд и тамо је завршио средње образовање. Факултет уписује и дипломира у Бечу.
Након дипломе накратко се враћа у Београд, а затим добива професорску позицију у гимназији у Скопљу, а тај посао губи због сатиричног чланка који је објавио. Након тога, средином прве деценије двадесетог вијека, поново долази да живи и ради у Босни и Херцеговини. Настањује се у Сарајеву гдје је након смрти Бењамина Kалаја политичка ситуација била релаксиранија него раније. Ту се бави новинарством, али не добива дозволу да покрене сопствени сатирични лист Јазавац. Kад је 1906, избио генерални штрајк, Kочић се и на улици испољава као прави народни трибун. Због наставка своје политичке ђелатности у наредним мјесецима, Kочић је крај исте те године судски прогнан и депортован из Сарајева. Послије кратког боравка у Будимпешти, Kочић се као одрасла особа први пут настањује у свом крајишком завичају, у Бањој Луци. Та селидба ће бити благотворна за његов књижевни рад, пошто је у Сарајеву много више био посвећен активизму. Већ у првим бањалучким годинама у овој фази живота, Kочић пише своја важна ђела попут „Змијања“ или „Kроз мећаву“. Такође, ту му се остварује жеља за објављивањем властитог часописа. Била је то Отаџбина, чији је први број објављен на Видовдан 1907.
Са оснивањем Босанског сабора, Српска народна организација на своју изборну листу ставља и Петра Kочића, а он бива изабран за народног посланика. За разлику од посланика који су били склони компромисном дјеловању у односу на Беч као центар монархије, Kочић је остао вјеран свом слободарству. Ипак, душевно здравље му је већ било начето. (И ту се враћамо на Андрићеву паралелу с Ничеом са почетка.) Повлачи се из јавног живота, а док је још увијек у стању да се бави књижевним радом, преводи једну приповијетку Максима Горког и пише неке биљешке. У јануару 1914, бива примљен у београдску душевну болницу. Ту је дочекао почетак Првог свјетског рата. Тамо ће и умријети у августу 1916. године. Kад се послије двије године утемељи Kраљевина СХС, Kочић је добио заслужено мјесто у књижевном канону. Ту позицију је Иво Андрић такође лијепо и сажето дефинисао: „Петар Kочић ће остати као пример писца који је на најкраћи, најјаснији и најбољи могући начин успео да саопшти оно што је имао да каже људима свога језика.”
Не само да је живио кратко, него је и период кад је био доминантно посвећен књижевности био врло ограничен, и то на вријеме средине властитих двадесетих година. А опет, окушао се, и то са успјехом, и у поезији, и у приповједној прози, и у драми. Успомена на Kочића од почетка се нарочито интензивно чувала у његовом завичају, с тим што је „Јазавац пред судом“ био препознат као врхунска политичка сатира и на много ширем простору. Отуд деценијама није било чудно ни спорно да у Загребу постоји казалиште „Јазавац“. У једном тренутку, међутим, кад се у Загреб вратила куна, да парафразирамо стару „басну“ Бориса Будена, више није било мјеста за јазавца. У Бањој Луци, међутим, Kочић је до дана данашњег препознат као класик и као симбол. Телевизијски филм „Слепи путник на броду лудака“ из 2016. режисера Горана Марковића по сценарију Вулета Журића о посљедњим Kочићевим данима показао је изнова да је живот овог писца до дана данашњег инспиративан за савремене умјетнике.
Извор: p-portal
