Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тих, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причесљење бесмртноме лику и вјечито блаженство.
Поштени господине доктор Маринковићу,
Ја нијесам јошт издравио, али сам се добро поправио. У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тих, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причесљење бесмртноме лику и вјечито блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, а ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својим тварима. Ја сам душу човечанску представљао за неки тајанствни фокус, која, како се раздвоји од тијела, сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашега вјечнога живота и блаженства на небесима. А наше јадно тијело што је? Угоштеније и попираније земљскога гада, глибина од које се гади, прашина с којом се вихорови ругају и играју, њом бистре источнике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затмивају. И великога чуда, колико ми ово ништавило љубимо и колико нас интересује! Тијело је много ништавније но цклени суд, дајбуди изломљена стакла купе каљави Чифути и пометнути трговци те ји продају, а наше тијело без душе ни за што не служи.
Доасадих Вам, но то је крива доброта Ваше душе, коју сте ми открили. Хиљаду сам совјетника имао откако сам се разболио, но сам се највише Вашега совјета држао, и данас се највише држим, јербо сам видио да из дубине познанства и благородне душе истјече. Неки су ме совјетовали да ништа не мислим. Како ће човјек живјети, а не мислити? Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са смртнога одра да очи не баци на красно створеније. Неки су ме совјетовали да фанеле на тијело ни мараме око врата не носим. Неки су ме совјетовали да двоструко фанелу на тијело и до ушах обучем, па преко ње вунену мараму око врата да метнем. Неки су совјетовали да лежим потрбушке, а неки опет да лежим на плећа, неки на лијеву, а неки на десну и проч. и проч.
Збогом, господин Маринковићу. Буди ми здрав и весо, и не заборави твојим драгим воспоминанијем
Твојега искренога пријатеља и слугу
владику црногорскога
П.П. ЊЕГОШ
Цетиње, 10/22 августа 1850.
*Петар Петровић Његош, ИЗАБРАНА ПИСМА, (стр. 192-193), Просвета, Београд. 1967.
