Како је гласила ова посљедња воља Петра I-ога сви главари и прваци ту окупљени заклеше се у манастирској цркви над мртвијем господаром, да се до Ђурђева дневи неће пролијевати крв братска.
Посљедњи дан свога управо мученичког живота, видећи да му се приближио час, те да не може живом ријечи учинити што је желио на овој скупштини народној, Петар I повјери перу Сима Милутиновића своју посљедњу вољу, па препоручи окупљенијем око себе главарима, да изврше што је том својом посљедњом вољом наредио.
Тако на Лучин дан пред свијем окупљенијем народом главари отворе владичин тестамент, у коме заклиње Свемогућијем Богом све Црногорце и Брђане: да га у миру и опћој љубави оплачу и укопају; да се над њим мртвијем закуну, па да ту заклетву чине потврдити по свој Црној Гори и Брдима од свијех нахија, села и племена, да нико из никаква узрока неће изазвати другога до Ђурђева дневи, јер се нада, да ће се до тада набавити средства, да се поставе судови по свој земљи, што је тражио сузама на очима од њиховог покровитеља, руског цара; и да не тичу црквена добра; за тијем им ставља до знања, да је наименовао за свог насљедника, црквеног поглавара и земље господара, свог синовца Рада Томова, кога препоруча Богу, руском цару и свему народу црногорскоме и брдскоме; најпослије проклиње све оне, који не би његову опоруку извршили, него би се усудили ријечима или дјелима потицати свађе у народу, као и оне који би намјеравали да се удање испод руског покровитељства.
Како је гласила ова посљедња воља Петра I-ога сви главари и прваци ту окупљени заклеше се у манастирској цркви над мртвијем господаром, да се до Ђурђева дневи неће пролијевати крв братска.
Било их је ипак, који су потајно говорили, да је та посљедња воља Петра I-ога односно именовања његовог насљедника подметнута, и који су се заузимали да насљедник владичин не буде одма потврђен; али нико јавно гласа не подиже противу ове посљедње воље мртвог господара, , „јер је то била—пише Медаковић—воља и жеља свијех сложнијех Петровића, да Раде дође на престо, па и самог рођеног оца Ђорђина, Сава Маркова, и свијех црногорскијех главара, осим једног западњег потрпежњака, Вука Радоњића, који је носио назив гувернадура. Он је мислио, да је куцнуо час, да лови по мутној води, тер му је намјера била, да раздвоји Петровића, подижући глас за Ђорђа. Али Саво Марков ту на збору пред свијем народом изјави: „Ја знам да се Ђорђе одрекао насљедства, па зато и ја као његов отац признајем Рада за господара;—и тијем осујети црну намјеру гувернадурову.“
Други дан послије смрти Петра I-ога, острошки архимандрит Јосиф закалуђери по црквеноме правилу младога Рада у присуству шездесет свештеника, обукавши га у црне мантије преминулог митрополита и давши му у калуђерству покојниково име Петар. Послије овога црквенога обреда, архимандрит Јосиф у пратњи свега свештенства изведе из цркве већ Петра II-ога пред народ, који га поздрави радоснијем клицањем : „Са срећом и у добар час!“—и пуцњавом из пушака.
И ту пред свијем народом први иступи младом годподару стари острошки архимандрит и пољуби га у руку, а за њим сви остали главари и сви присутни Црногорци, па најпослије морао је и сам гувернадур. Обзиром пак на онај злонамјерни покушај гувернадуров, иза кога се могао крити и непријатељски прст иза границе, главари црногорски нађоше за добро још да овај чин и ово сагласије у писмо ставе и својим потписима потврде, очевидо бојећи се, да страни уплив не стане мутити по нахијам, те да не би ко нашао кашње изговора, да од ове једнодушности отпане.
Народ оплакавши свога доброга господара, и утврдивши на његовом мјесту његова изабраника Петра II—ога разиђе се мирно са Цетиња, тврдом одлуком, да се свето држи заклетве положене над мртвије владиком. Она љубав Црногораца према својој отаџбини, која је Црну Гору по толико пута спасла и од непријатељске силе и од пакленог искушења, и у овом тако критичном часу појави се и побједи
Одломак из књиге „Његош као владалац” Лазара Томановића. (Наставиће се)
