Августовска већина на августовској врућини
17. августа, 2023.
Битка аутомобилских гиганата за Латинску Америку
17. августа, 2023.
Усред горостасне Ђердапске клисуре, на десној обали Дунава, недалеко од Доњег Милановца на истоку Србије, неколико миленијума пре нове ере никло је скровито насеље где су мештани зидали куће са својеврсним подним грејањем, ловили крупну рибу и клесали импозантне камене скулптуре.
ББЦ/ПРЕДРАГ ВУЈИЋ
Тајну Лепенског Вира, археолошког локалитета из мезолита и раног неолита, средњег и млађег каменог доба, себично је скривало неколико слојева земље више хиљада година, све до средине 1960-их. Тада је археолошки тим из Србије предвођен професором Драгославом Срејовићем, засукао рукаве и прионуо на задатак, не слутећи да ће их лопатице и метлице убрзо довести до јединственог културног драгуља Балкана.
„Откриће Лепенског Вира и налазишта, по коме ће касније име добити нова праисторијска култура, свакако је најбољи доказ о богатом животу људи у Ђердапској клисури“, говори Бојана Михаиловић археолошкиња Народног музеја Србије у Београду, за ББЦ на српском.
На овом локалитету пронађена су мезолитска и неолитска насеља која су постојала, са вишевековним прекидима, од 9500. до 5500. година пре нове ере. Култура Лепенског Вира обухвата још неколико налазишта, како у Србији, тако и на левој обали Дунава, у Румунији. Јавност је о овом открићу први пут обавештена 16. августа 1967. Тако су археолози успели да сачувају делић историје овог поднебља од потапања које ће наступити у наредном периоду услед изградње хидроцентрале.
АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,ББЦ/ПРЕДРАГ ВУЈИЋ
Откриће и истраживања Лепенског Вира
На нешто више од 170 километара од Београда, тамо где се Дунав потковичасто повија и тече од севера ка југу, у селу Бољетин 1965. године почела су ископавања која ће потпуно изменити археолошку карту Србије.
Локалитет Лепенски Вир је истраживан у оквиру шире археолошке акције по Ђердапској клисури, којом је руководио Драгослав Срејовић, тада доцент београдског Филозофског факултета, а касније професор, академик и један од најпознатијих српских археолога. Повод је била изградња бране на Дунаву и накнадно стварање језера које ће потопити читаво приобаље, па и део европског културног наслеђа.
„Идеја је била да се у релативно кратком року и поприлично ограниченим средствима обави истраживање на што већем броју археолошких налазишта на дужини од око 100 километара, како би се што више тога сачувало“, објашњава археолошкиња Бојана Михаиловић.
Први трагови у виду керамичких остатака, који указују да је на том простору постојало неолитско насеље, пронађени су у августу 1960. Михаиловић каже да се испрва управо мислило да је посреди „сиромашно насеље“ млађег каменог доба, али их је стварност убрзо демантовала и изненадила.
„Откривена су плански подизана насеља са остацима једне потпуно нове архитектуре, некрополе које указују на посебне погребне ритуале, бројни покретни налази од костију и камена, као и невиђене монументалне скулптуре од камена.
„Тада је постало јасно да се ради о једној потпуно новој култури, рођеној на Ђердапу“, додаје археолошкиња.
Истражена површина Лепенског Вира била је око 2.500 квадратних километара, са културним слојем дебљине око три и по метра. Ископавања овог локалитета трајала су у континуитету пет година, до 1970. Тада је почело пажљиво измештање остатака кућа и светилишта, које ће наредне године бити постављени стотинак метара даље и тридесетак метара више од изворне локације, али у исти положај. Археолошка истраживања иза Гвоздених врата, како се још назива најдужа европска клисура, завршена су 1971, да би средином маја следеће године хидроелектрана „Ђердап I“, званично почела да ради пуним капацитетом. Ново вештачко језеро се тако разлило Ђердапском клисуром и потопило некадашње копно по коме су ходали праисторијски људи.
АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,ББЦ/НЕМАЊА МИТРОВИЋ
Живот у насељу пре наше ере
Најстарији истражени трагови насеља у Лепенском Виру потичу из раног мезолита, у 10. миленијуму пре наше ере. Негде у том периоду почео је и холоцен, геолошка епоха у којој данас људи живе, када је дошло до отопљавања. Бојана Михаиловић каже да су тада наступиле „климатске и еколошке промене које су биле одлучујуће за развој културе“, а долази и до измена у начину живота „дотадашњих палеолитских ловачко-сакупљачких заједница“. Палеолит, или старије камено доба, представља епоху у развоју људског друштва пре мезолита – средњег каменог доба, периода из којег потиче највише материјалних трагова на Лепенском Виру. Насељавању праисторијских људи на простор Лепенског Вира умногоме је погодовала специфична микроклима овог дела Ђердапске клисуре, али се још не зна тачно одакле су дошли.
„То су вероватно биле номадске заједнице у потрази за храном пре свега и осталим елементима преживљавања и опстанка, па им се овај простор учинио погодним тлом да се ту населе“, објашњава Михаиловић.
За разлику од палеолитских ловаца сакупљача који су у сталној потрази за ресурсима, Михаиловић каже да су мезолитски становници у Лепенском Виру нашли сопствено место.
АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,ББЦ/НЕМАЊА МИТРОВИЋ
Овај простор је имао „свега у изобиљу“, каже Драган Првуловић, музејски водич центра за посетиоце „Лепенски Вир“ у Бољетину, првенствено реку Дунав богату рибом, док је стеновито залеђе било покривено шумама са довољно дивљачи. Угодно место за живот пронашли су на „дунавској тераси“ одакле се пружао и савршен поглед на стену Трескавац на левој обали реке која је играла важну улогу у животу такозваних Лепенаца. Служила је, на пример, као главни оријентир и календар.
„Где год да су ловили, када је виде, знали су како да се врате кући, док 21. јуна, на летњу дугодневицу, сунце око 6.15 излази тачно изнад те стене и дан данас.
„Тако су помоћу сунца и стене одређивали почетак лета, кад је време за лов на јелене, и када моруна долази из Црног мора да се мрести“, говори Првуловић за ББЦ на српском.
Додаје да им је, због трапезастог облика, наводно служила и као мустра за основу куће.
Поред риболова и лова, у који су ишли махом млађи мушкарци, Првуловић каже да су жене и деца сакупљали плодове, док су старији правили алате.
АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,ББЦ/ПРЕДРАГ ВУЈИЋ
Нису имали оружје.
„По скелетним остацима установљено је да су сви умрли природном смрћу, није било насилне смрти, нису ратовали – били су мирољубива заједница“, истиче музејски водич.
Земљорадњом и сточарством су почели да се баве негде око 5300 година пре наше ере, на прелазу у неолит, млађе камено доба.
„Иако нису запоставили лов и риболов, пшеница им је пружала сигурност – када поберу на лето, имају за целу зиму да се прехране колико-толико“, каже Првуловић.
Владимир Нојковић, директор туристичког простора „Лепенски Вир“ у оквиру кога функционише и центар у Бољетину, наводи да су становници овог простора у мезолитској фази користили рибу, највише моруну, која је у тај део Ђердапа долазила из Црног мора како би се мрестила.
Праисторијски становници Ђердапа нису знали да се хране речним дивом од чије ће се икре миленијумима касније, у комшијском Кладову производити, кавијар врхунског квалитета.
„По задебљањима на бубним опнама се дошло до закључка да су доста времена проводили у води, што значи да су улазили у воду да би хватали рибу“, говори Нојковић за ББЦ на српском.
Мезолитска фаза у развоју Лепенског Вира трајала је до око 5900 година пре наше ере, када су овај простор почеле да насељавају ранонеолитске заједнице са југа и истока. Услед интеракције и мешања „староседелаца и придошлица“, дошло је до бројних промена – начина сахрањивања, појава керамике, глачаних алатки и друго, а земљорадња и сточарство временом добијају све већу улогу.
Архитектура Лепенског Вира: „Најстарије урбано насеље у Европи“
АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,ББЦ/ПРЕДРАГ ВУЈИЋ
Становници Лепенског Вира живели су у кућама чија је основа имала трапезоидни облик, изведен из зарубљеног кружног исечка од 60 степени.
„Вероватно су имали неку меру коју су користили, ништа нису правили напамет, пропорционално су градили колибе.
„Зато се Лепенски Вир рачуна као најстарије урбано насеље у Европи“, тврди Драган Првуловић.
Археолошкиња Бојана Михаиловић каже да су неколико станишта на самој обали из најраније фазе имала овални облик. Куће су се једино разликовале по величини, док су сви улази били окренути ка Дунаву, односно истоку, страни света одакле излази сунце. Ентеријер станишта је био скроман, а важан детаљ представљало је неизбежно огњиште, код старијих колиба постављено нешто мало изнад површине земље, док су код млађих била у равни са подом. Око огњишта су полагане плоче и постављане камене скулптуре. Лепенци су подове заливали уситњеним црвеним кречњаком, налик малтеру, па ако су били у равни са огњиштем, топлота се ширила унаоколо. Тако су имали својеврсно праисторијско подно грејање.
Постоје различите тврдње око тога како је изгледао остатак куће, односно горња конструкција.
„Према (археолозима) Драгославу Срејовићу и Душану Борићу, имали су шаторасту конструкцију, а неки сматрају да су била укопавана“, објашњава Бојана Михаиловић.
Музејски водич Првуловић каже да су „костур колибе“ били „облуци од дрвета“, те да је кров био „на две воде“, преко чега су стављали оно што су налазили у природи – сено, гране са лишћем, папрат, маховину, трску, кожу.
АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,ББЦ/НЕМАЊА МИТРОВИЋ
Родоначелник и прародитељка
Скулптуре пронађене на Лепенском Виру се могу поделити на орнаменталне, фигуралне и аниконичне, које „најчешће нису моделоване, већ су природне“, наводи Бојана Михаиловић.
„Израђиване су од великих издужених облутака, локалног крупнозрног пешчара“, објашњава археолошкиња.
Додаје да је пронађено око 60 скулптура и жртвеника, од којих је „део био у насељима Лепенског Вира, а део заливен кречњачким малтером у подове кућа“. Неке од најпознатијих скулптура су Родоначленик, Прародитељка и Данубиус, које се чувају у Народном музеју Србије у Београду, док су у центру за посетиоце у Бољетину изложене реплике.
Драган Првуловић каже да фигуралне скулптуре представљају „риболика бића, што и не чуди јер су највише јели рибу“, па су их „вероватно из захвалности правили“.
„Орнаменталне више представљају оно што им се дешавало – на једној је јелен у шуми, на другој риба и слично“, додаје.
Директор центра Владимир Нојковић истиче да је облик тадашњег друштвеног уређења био матријархат, те да не чуди што је на скулптури Прародитељка представљена мајка која „држи близанце, као да их доји“, а да су слични мотиви пронађени и на још једној скулптури.
АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,НЕМАЊА МИТРОВИЋ
Сахрaне и посмртни остаци
У Лепенском Виру откривено је 136 гробова са посмртним остацима 180 људи.
Најстарији гроб који је пронађен је уједно и једини где је покојник у полуседећем положају, те се сматра да је „уживао посебан друштвени статус“, као вођа или шаман.
Из мезолитске фазе пронађен је велики број гробова где су покојници положени на леђа, са рукама поред тела или на стомаку, оријентисани паралелно са током Дунава, са главама постављеним низводно.
АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,ББЦ/ПРЕДРАГ ВУЈИЋ
АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,ББЦ/ПРЕДРАГ ВУЈИЋ
Углавном су сахрањивани у залеђу насеља, али је било и оних чија су тела покопана у подовима кућа.
Испод подова, у зачељу станишта, сахрањивана су и деца.
„То није случајно – у матријархату, мајке вероватно нису давале да се деца удаљавају, да буду ближе њима“, сматра Првуловић.
Археолошкиња Бојана Михаиловић каже да су уз покојнике одлагане кости и рогови животиња, попут срндаћа, јелена, па чак и паса, као и људски остаци и огрлице, а потврђено је и „секундарно сахрањивање лобање и костију покојника“.
Поједини посмртни остаци говоре и о присуству неолитских заједница на овом простору.
„Кад је рађена ДНК анализа код 124 скелета, петоро не припада генетски овој скупини људи – ту се извлачи закључак да је неолит заправо донет“, објашњава Владимир Нојковић.
Неколико посмртних остатака је пронађено сахрањено у згрченом и полузгрченом положају, попут фетуса.
„То значи да су се староседеоци, мезолитски становници и неолитске придошлице очигледно у неком моменту мешали, срели и вероватно живели неко време паралелно“ закључује Михаиловић.
Извор: Немања Митровић/hwww.bbc.com
