Како је Денвер припремио метлу за Лејкерсе и зашто у ери супертимова не побеђују супертимови него прави тимови
Ако би се ставила на страну неизоставна еуфорија јер је један наш кошаркаш ушао у велико финале НБА лиге – није обавезно, наравно, оправдано је и што би рекли легитимно уживати у таквој еуфорији у којој се једна на другу наслажу тезе о српској кошарци као најбољој на свету, Јокићу против ког је био уперен цео амерички систем професионалног спорта (а није, баш напротив) који је за циљ имао да прогура Леброна Џејмса у финале – када бисмо покушали да добијемо рационалну слику и када се емоције изоставе из анализе. остаје утисак да је ово била једна чудна утакмица којом су Денвер Нагетси “пометлали” велике Лејкерсе (4:0 у победама) предвођене једним од кандидата за ГОАТ-а ове игре.
Не само ова последња утакмица, цела серија је била таква – јако чудна. Другачије и не може, ваљда, када Леброн и Џокер замене улоге. Многи су ову финалну серију Западне конференције поредили са оном из “бабла” 2020. године, када су Лејкерси славили 4:1. Тада су Нагетси били сломљени у првој утакмици тројком Ентонија Дејвиса у последњој секунди, чиме је завршена неизвесност и те утакмице и целе серије. Јер Нагетси су били неискусна екипа у плеј-офу – пре свега први двојац тима Јокић и Мареј – и деловало је да сваки њихов напор да искораче из своје коже, сваки пут кад подигну летивцу својих могућности, Лејкерси то без много зноја неутралишу.
Овог пута ситуација је била обрнута. Океј, нису то исти Лејкерси, уместо Двајта Хауарда је Хачимура, што је већ много више ваздуха за Николу Јокића, као што ни Јокић није исти, већ је три године и две МВП сезоне (неки кажу и три) старији, искуснији и – бољи. У категорију кошаркашких бизарности се може сместити утисак да су ови Лејкерси, који нису исти као они шампионски, али и даље су предвођени Леброном и Ентонијем Дејвисом, деловали као недорасла екипа која има навођење да игра изнад својих могућности, али их противник без много зноја неутралише.
Овде свакако говоримо о утиску, не нужно о статистици.
Нагетси су, иначе, редовно имали проблем са трећом четвртином, али овог пута је овај период утакмице био њихов савезник. Деловало је као да им се све наместило, Лејкерси су добро градили позиције за шут, али су промашивали отворене шутеве, док је при релативно лаким флоутерима лопта излазила из коша. Нагетси су шутирали из тежих позиција, али лопта је улазила у кош. Или падала Јокићу у руке. Требало је да Лејкерси одаберу отров против ког немају противотров.
Можда Дарвин Хам, који је био добар читавог плеј-офа, није довољно искусан да би урадио још једно квалитетно прилагођавање, али нема му се шта замерити, ако се не улази у ситна цревца – Денвер Нагетси су заправо много јачи него што је ико и претпостављао.
Тренер Денвера Мајк Мелоун већ дуго зна да закука како национални медији не показују довољно поштовања према Денверу, што је вероватно и тачно, мада би прецизније било рећи да не поклањају довољно пажње. Пошто нико не доводи у питање кошаркашку величину овог тима Нагетса, али чињеница је да игра бројева – читај: гледаоци-потрошачи – иде у корист екипа са већих тржишта, као што су Лејкерси, па је и логично да ће прво питање бити како су Лејкерси изгубили, а не како су Нагетси победили. Одговор би у најкраћем био – а нешто слично је рекао и Леброн – зато што су испред себе имали најјачу екипу од када су се Леброн и Дејвис окупили у Лос Анђелесу.
1. Не побеђују супертимови, него тимови са хемијом
Вероватно није упутно предвиђати, али ако се и у финалу Источне конференције, где Мајами води против Бостона 3:0, ствар реши довољно брзо и будемо сведочили финалу Денвер-Мајами, онда ће бити довољно аргумената за тврдњу да ако живимо у ери супертимова, онда живимо и у ери у којој супертимови не побеђују, већ то чине тимови који имају добру хемију. Нагетси и Мајами су заправо екипе, можда и једине у завршници које имају прави тимски дух.
У претходној рунди смо видели Финикс Сансе (са Дурентом и Букером) који играју по феудалном систему, свако држи свој део терена и нико се ником не меша у посао. Голден Стејт је некада био пример, али како је сезона почела песницом Дрејмонда Грина у лице саиграча, добро су се и довукли до плеј-офа. Бостон Селтикси су имали аферу са тренером, а Џејлен Браун “није сигуран” да ли ће остати у Селтиксима када му истекне уговор због великих проблема са навијачима. Ова реинкарнација Леброновог и Дејвисовог тима заправо и нема хемију, јер су се већином окупили пре неколико месеци.
2. Лејкерси су Меџикови, Лејкерси су Кобијеви. Не, Лејкерси нису Лебронови
Долазак Леброна Џејмса у Лос Анђелес је био некако очигледан потез. Највећи играч долази у највећи клуб, на највеће маркетиншко тржиште. Холивуд је вапио за њим, јер Лејкерси на дну табеле годинама заредом нису ни Лос Анђелес, а тек нису Холивуд.
Долазак Ентонија Дејвиса који је плаћен хрпом пикова на драфту је био критикован с једне стане као ризик, са друге стране покушај инстант стварања супертима, што је имало и контрааргумент – то је оно што Лејкерси раде, то је срж Лејкерса.
Ко је најбољи? Карим Абдул Џабар.
Океј, доводимо Карима.
Ко је најбољи? Шејкил О’Нил.
Океј, доводимо Шека.
Ко је најбољи? Леброн…
Али, оно што недостаје овим Лејкерсима је оно што у Америци зову лице франшизе, лице које би се могло поистоветити са брендом клуба.
Да не буде забуне, нису то било ни Карим, ни Шек.
Јер Лејкерси осамдесетих нису били Каримови. Иако “шоутајм” не би постојао без Карима, или бар не би био оличен трофејима, то су били Меџикови Лејкерси, и тако је било док год је Меџик размишљао о кошарци, чак и у наредној фази “слоњтиме”-а (код нас познатији као “Дивчеви Лејкерси”) то је био Меџиков тим (у који се и враћао као играч и као тренер).
А онда је 1996. године дошао Шек, али то није био ни Шеков тим. Требало је пар година да се етаблира Коби Брајант, али када се етаблирао то су постали Кобијеви Лејкерси. Иако би били незамисливи без Шека, иако је Шек освајао титуле МВП-а финала плеј-офа, то је био Кобијев тим, па када је постало јасно да њих својица више не могу да деле исти паркет, било је јасно и ко ће да лети.
Великим тимовима, династијама, потребан је играч који ће бити једно са тимом, чија се тежина бренда неће мерити на кантар са брендом тима. Сада је рецимо утисак да је Леброн тежи од Лејкерса. Само зато што је много у животу постигао, а у Лејкерсима је остарио.
Нагетси се зато држе свог лица франшизе, ма колико Јокић био медијски, рекламно и тржишно неатрактиван.
3. Боље је кад ниси МВП
Никола Јокић је имао среће да ове године не буде изабран за МВП-а регуларног дела сезоне.
Био би то заиста подвиг, трећи пут узастопно, што је последњи учинио момак сличног шута као Јокић – Лари Бирд, али су нам претходне сезоне показале да МВП регуларног дела сезоне углавном не прође добро у плеј-офу. Делом можда и зато што му се фокус пребаци са утакмица и плеј-оф серија које су у току на медијске обавезе и целу халабуку коју са собом носи МВП трофеј.
Тако је било са Јокићем пре две године, а сличну пројекцију каријере је имао и Јанис Адетокунбо. Он је, наиме, два пута заредом био проглашаван МВП-ијем регуларне сезоне, али у плеј-офу он и његови Бакси нису успевали да “испоруче” оно што се од МВП-ија очекује.
Могао је, објективно, и Јанис да добије трећи трофеј заредом, али су се тада гласачи одлучили за Јокића (вероватно под истим притиском, да Јанис не добије трећу заредом), па је тако грчком репрезетативцу тај притисак склоњен са рамена, а он је свој тим одвео до титуле.
4. Свако добије једну шансу
“У организацији Денвера постоји реални оптимизам да Нагетси могу да освоје титулу са Николом Јокићем као најбољим играчем. Он је јединствен, тако да је потребно окружити га играчима који најбоље одговарају његовим додавачким способностима. То су момци који могу да рашире игру и који се добро крећу без лопте. То су најбољи саиграчи за игру са Јокићем”, ово ми је рекао новинар Денвер поста Мајк Сингер 2019. године.
Ово је оно што су Нагетси пројектовали и чекали од када су схватили да са Јокићем имају “генерацијски таленат” у својим редовима.
Нагетси у великој мери подсећају на Далас Мавериксе Дирка Новицки. Новицки је био једном МВП, а неколико година касније је освојио титулу. Била је то сезона у којој је све било пројектовано да Коби Брајант освоји трећу узастопну у тандему са Гасолом, а шесту у каријери, али су мало повреде, а мало Маверикси који су доистигли зенит томе се испречили.
Овим Нагетсима се ове године отворило, и да имају све играче спремне и пуној форми и да су остали конкуренти окрњени, свако на свој начин.
Прошли пут са Кармелом Ентонијем када су доситгли зенит повреде су их спречлиле да уђу у финале.
Можда је непотребан притисак за момке Мајк Мелоуна – али ово им може бити највећа шанса да освоје НБА прстен.
А НБА прстен се не осваја без притиска.
5. Никада немојте потцењивати баскет у крају
Вељко Миладиновић
Извор: Велике Приче
