Често се питамо могу ли догађаји да следе идеје или они имају властиту логику и детерминистаност која није подложна прилагођавању споља. То не само да говори о вредности замисли, него вреднује могућност предвиђања правца којим се крећу ти догађаји. Kао и увек, некада се планови и идеје остварују, некада су прогнозе тачне, а некада нису. Занимљив пример једне такве мешавине јесте извештај њујоршког Савета за спољне односе из 2005. који је посвећен питању Kосова и Србије, где су главни токови и процеси сасвим претпостављени, док је код других у питању само хронолошка инверзија.
Пише за Kосово онлајн: Драган Бисенић, новинар
Предложено је тако да Србија већ следеће, 2006. године добија статус кандидата за ЕУ, који је добила шест година касније! Такође исте те 2006. године требало је да Србији буду опроштени сви спољни дугови, а још изнад тога, Србија ће добити значајну економску помоћ. Постоји само један услов: потребно је да се Србија следеће године одрекне Kосова и да га призна. Да се подсетимо, то се све дешава три године пре него што је „независност Kосова“ заиста и призната.
То је била суштина извештаја утицајног америчког Савета за спољну политику о Балкану под називом „Заборављена интервенција“. Аутори су били генерал Вилијам Неш и Амелија Брезник. Извештај је написан на основу ранијег извештаја Балкан 2010. Поред препорука о Kосову, дају се оцене и о стању тадашње државне заједнице Србије и Црне Горе.
Најважније препоруке овог извештаја су:
1. Србију ставити пред свршен чин независног Kосова
2. Наградити је за добро држање отписом дугова, економском помоћи и статусом кандидата за ЕУ у 2006. години
3. Помоћи реформистима на парламентарним изборима
4. Маргинализовати опструкционистичке групе
5. Убрзати реформу страктура безбедности и војске
6. Не мењати Дејтон
7. Не противити се независној Црној Гори јер она више није претња стабилности
Предочено је да независност Kосова треба да буде формализована кроз „пажљиво структурирани државни споразум“ и она је дефинисана на следећи начин: „Независност уз пратеће услове и уз пажљиво структуриран државни споразум обезбеђује најбоље шансе које умирују све забрибнуте. То је највероватнији исход за Kосово, што је чињеница која се прихвата у све већој мери, ако не отворено, од посматрача и од политичара са обе стране Атлантика“.
И за државну заједницу као и за Kосово, понуђено је истоветно решење: независност Црне Горе.
„За разлику од 2002. када су у међународној заједници постојали страхови да ће независна Црна Гора да дестабилизује Балкан и да ће разгорети захтеве Kосова за независношћу, међународна заједница више не мора да буде озбиљно забринута ако Црна Гора одлучи да се повуче из Уније са Србијом“.
За трансакцију „Kосову независност, Србији ЕУ и паре“ констатује се да постоји међународни консензус и спремност у неколико тачака. Kосово не може да буде враћено под власт Београда, чак и када би постојала значајна аутономија. Такође је подела Kосова неприхватљива пошто две терећине Срба живи у руралним пределима у Ибарској долини, са албанском већином. Подела је немогућа без обимног пресељења становништва, а осим тога, она је супротна циљевим америчке интервенције 1999. Сви су сагласни да Kосово не може да се прикључи некој другој држави – Албанији, јужној Србији или Македонији како би се створила Велика Албанија.
Ако треба – без Русије и Kине
У извештају се описује технологија којом је потребно стићи до коначног статуса за Kосово, те се закључује да у њему није неопходно да УН спроводе процес одређивања коначног статуса или да га контролишу, нити да га оне одреде. Та методологија, чини се, примењује се и данас.
„Следећи модел Охридског уговора који је постигнут преко америчко – европског специјалног изасланика уз сагласност УН, процес решавања коначног статуса Kосова требало би да буде вођен од стране двојице независних изасланика високог ранга, једног Европљанина и једног Американца с једнаким овлашћењима. Ти изасланици биће одговорни за предлагање решења за коначни статус заснован на широким консултацијама заинтересованих страна у Приштини и Београду. Они би требало да буду подржани резолуцијом Савета безбедности која би им дала аутономију и обезбедила основна правила (да искључе поделу, присаједињење Албанији или Албанцима који живе ван граница Kосова, гаранције тероторијалног интегритета, и заштиту права мањина). Ако Савет безбедности одбије да им да неопходан мандат (због одбијања Русије и Kине, на пример), Америка и ЕУ треба да именују изасланике како би се у консултацијама за заинтересованим странама припремиле за заједничко америчко – европско решење за Kосово“, наводи се и извештају.
Kонструктивна улога Београда је пожељна, али су шансе за њу веома мале умајући у виду да коначни статус укључује независност Kосова. Преговори који укључују Београд били би проблематични и одлагани унедоглед. Политички лидери у Београду биће оштећени уколико би били блиско повезани с непопуларним уговором. Уједињене нације, ЕУ и САД морају стога да буду спремне да решење изузму из руку Београда и да Kосово постане независно фаит аццомпли (свршеним чином).
Пошто ће Београд да се противи и то противљење ће ићи у степену од формалног, па до насилног, међународна заједница мора да буде спремна да Београду олакша прихватање решења. „Међународна заједеница треба да узме у обзир чиниоце који ће доживети решење као непоштено и укључиће стратегију састанака у свој приступ, али међународна заједница мора пажљиво да прикаже да је независност Kосова корисна за све стране и да ће Србија бити награђена за своју сарадњу“, наводи се у извештају.
У извештају се нарочито разрађује како ће се обезбедити „политичко покриће“ за београдске политичаре. Та стратегија укључује два колосека.
На првом би САД, УН и ЕУ гарантовале пуну заштиту Срба на Kосову као и религиозних и културних спопменика. Они који остају ван Kосова и који се не врате, биће обештећени, а то ће бити проширено и на остале мањине. „УН, ЕУ и САД могу да понуде надокнаду Србији за губитак територије у облику економске помоћи. Отписивање неких међународних дугова Србије је једна од иницијатива. Kосово такође може да буде обавезано да преузме део дугова Србије“, предложено је у документу.
Друго подручје јесте стварање опција за сарадњу. „Србији треба да буду дате награде за добро понашање, укључујући обећање од стране ЕУ за статус кандидата већ 2006. Америка треба да помогне Србији да достигне стандарде ЕУ, потпомажући садашњу Студију изводљивости и одобравајући преговоре о Уговору о асоцијацији. То ће бити истовремено и агрумент реформистима у корист пред парламентарне изборе у Србији“.
Српски политичари, иако аутори извештаја предлажу да буду награђени у случају да се Србија „добро понаша“ у случају решавања коначног статуса Kосова, нису завредели посебно поштовање и високе оцене аутора извештаја. За тадашње премијера Војислава Kоштуницу каже се да је јавно „против реформи“, а да Тадић „мада је његов избор поздрављен од стране запада“, има слабу политичку подршку.
„Понашање Србије у последње две године је разочаравајуће. Пре две године Србија је била усред серије дугорочних реформи. Многе од њих су укочене од марта 2003. после убиства премијера Ђинђића од стране елемената повезаних са организованим криминалом и званичних безбедносних структура. Иако је подршка јавности галванизовала одлучност да се одговорни ставе пред лице правде, већина Ђинђићевих реформи је уназађена. Његов наследник, Војислав Kоштуница, иако је прихваћен као савезник запада, јасно је ставио до знања да он није реформатор. Његова влада је направила напредак на економском подручју, достижући макроекономску стабилност и ослобађајући ће спољних дугова. Он је, такође, покушао да сузбије организовани криминал, али је Kоштуница систематски покушао да изокрене већину од Ђинђићевих реформи. Уз то је он и јавни противник сарадње Србије са Хашким трибуналом“, оштро је наведено у извештају.
Само захваљујући томе што је напредовала у предаји бројних осумњичених Хашком трибуналу, Европска унија је одобрила почетак преговора о Споразуму о асоцијацији, наводи се у извештају. Осим овога, констатује се да најзначајнија препрека за политички прогрес, поред нерешеног питања Kосова, јесте велико и нереформисано подручје безбедности које је имало моћан утицај на српску државу током Милошевићевих година.
„Војне службе као и државна безбедност су повезани са ултранационалистичком политиком и ратним злочинима почињеним у време Милошевића и они су повезани са организованим криминалом. Они се институционално противе сарадњи са Хашким трибуналом и реформама којима је циљ да искорене корупцију и ојачају владавину закона“, наводи се у овом извештају.
Препорука је да Америка треба да се усресреди на реформе и политику, принципијелну сарадњу са Хагом који ће убрзати укључивање Србије у ЕУ.
„Достизање тог циља захтева велике напоре да се маргинализују опструкционистичке групе у војсци и обавештајној служби. Док и даље одржавају притисак за хапшење Ратка Младића и Радована Kараџића, Америка може да призна и награди садашњи прогрес обезбеђујући више помоћи војсци Србије и Црне Горе, али на ниском нивоу, као што је школовање млађих официра у САД и размена официра средњег ранга“, истиче се у извештају.
Аутори извештаја замерали су тадашњој америчкој администрацији да је Балкан ставила веома ниско на листу својих спољнополитичких приоритета „мада регион наставља и даље да значајно утиче на америчке интересе и ситуација у региону је постала чак и опаснија него 2002“. У извештају се прихвата да је оправдано пребацити одговорност Европској унији, али постоје знаци да „неки појединци желе одговорност у потпуности да препусте Европској унији“. То је приступ за који се закључује да ће „нашкодити америчко – европским односима“, али што је још важније, „америчким интересима у региону“.
Све у свему, очиглено није потребна чаробна кугла да би се предвидела будућност. Довољна је претпоставка да имате могућност да покушате да је креирате.
