Пише: Пера Марковић
Још 90-их је примећено да је класични капитализам завршен и да је наступило доба посткапитализма. У њему више нема класа, него само слободних учесника на тржишту роба и услуга. Тако се проповедало док је настајао нови друштвени раствор састављен од остатака класа.
Сваки раствор након неког времена се сталожи и састојци се раздвоје у неком новом споју. Друштвену динамику, односно врење у раствору капитализма су одликовале класе. Пошто више нема материјалних основа за постојање класа морао се појавити нови основ који ће одржавати врење, то јест друштвену динамику. И појавио се – друштвени статус.
У посткапитализму се вратио феудални значај статуса, али уз битну разлику: изузетно убрзани токови новца и прихода, изазвани огромном доминацијом финансијског капитала, односно класичним монополом и концентрацијом као основном одликом капитализма, онемогућавају трајност и стабилност друштвеног статуса, док наслеђе политичке једнакости драматично повећава број учесника у борби за статус.
Први јасан знак посткапитализма је несразмеран значај високог образовања. За разлику од капитализма, више није инжењер тај који добија повлашћени положај, него технолог друштва. То може бити и технолог материје било које врсте, али само ако та технологија јасно указује да се односи на друштво. У свом најчистијем облику програмер је технолог друштва и оно што је инжењер био у капитализму. Претходница рачунарства, кибернетика, имала је ограничење да су машински језици захтевали превод у текст да би били схватљиви и прихватљиви, што је драматично увећавало значај правника као преводилаца машинског на људски језик. Рачунарство нема таква ограничења – оно може директно из математике и бинарног кода да пређе у текст и шири се без дуготрајног и сложеног превођења у речи, претварајући читаве реченице или пасусе у симболе, пиктограме и графеме.
Свако занимање које може лако и брзо да се прилагоди технологији друштва добило је у посткапитализму квалитативни скок. То је данас она друштвена група коју су некада чинили металски радници, „авангарда радничке класе“. Авангарда друштва статуса су програмери и занимања у којима се њихово умеће лако и брзо примењује. Занимања која не могу у потпуности да интегришу технологију друштва су старинска, непривлачна и дају несразмерно мањи приход, без обзира на њихов стварни значај за живот. Она могу да повећају приходе и опстану само ако се окруже статусним симболима богатства. Одатле пољопривреда може да цвета на високо механизованим малим поседима, било да је то производња поврћа, месних деликатеса или винарија. Одатле израда ципела или одеће мора да буде строго персонализована да би опстала. Одатле припрема хране мора да буде са нагласком на нечем специјалном, јер друштву статуса не треба једноставна храна за окрепљење, него за самопотврђивање корисника.
Занимања која уопште не могу да интегришу технологију друштва су она у којима су људске руке алат и она су искључена из посткапитализма. Она остају у капитализму, а просторно то изгледа тако да припадају „трећем свету“: јужна и југоисточна Азија, Латинска Америка и Африка. Тамо се шије и крпи, лију метали, дува стакло… тамо људи практикују све оне вештине и занате без којих живот није могућ, али које због масовне производње стварају и класе. Кина, блиски Исток и источна Европа су подељена друштва у којима се мешају посткапитализам и капитализам. У њима је друштвена динамика додатно појачана, јер не само што се припадници друштва боре за статус, него се боре и за и против класе, тражећи своје место између супротстављених концепата.
Будућност, међутим, ипак не припада друштвеном статусу, него енергији. Она је кључна за опстанак технологије друштва. Посткапитализам зависи од енергије много више него капитализам. За њега је и енергија ствар статуса и зато она не сме да буде јефтина, јер је тада сваком доступна. Друштво статуса почива на неограниченом броју аспираната на статус и врло ограниченом броју поседника статуса. Оно искључује масу, основни облик исказивања класа у капитализму. Напротив, друштво статуса тражи индивидуу, своју основну градивну јединицу која може да примењује технологију друштва у што ширем обиму и тако симулира друштвеност у својој апсолутној усамљености.
Јефтина енергија враћа капитализам у одређеном степену своје окрутности – ако има доста младих, онда у пуном класичном облику; ако нема доста младих, онда као нека врста реформисаног социјализма. Јефтина енергија враћа и класе, макар као остатке некадашњих облика и њихове основне одлике. Скупа енергија је оно што је будућност посткапитализма – ако посткапитализам има будућност.
Зато је питање енергије питање свих питања. Од њеног решења зависи будућност друштва статуса. Оно се сада јасно уобличило, али је нестабилно, јер нема дугорочан основ. Његова привлачности и моћ су крхки. Нови феудализам или технофеудализам је апсолутно могућ, али само са другачијом енергетиком. А енергетика се споро мења и сада делује као озбиљна кочница процвату посткапитализма.
Док уживате у свом друштвеном статусу, ако сте га стекли као нека врста технолога друштва, обратите пажњу на енергетику. Она ће свакако обратити пажњу на вас.
