Sve je i dalje super, bar što se projekta uništenja Evrope tiče – deindustrijalizujte se i budite „hepi“, zaigrajte ples „duginih boja“, i smrzavajte se ili grejte na drva dok blagosiljate „obnovljive“ izvore energije.
Razmislite na trenutak o onom poljskom seljaku koji je uslikao ostatke projektila za koji se kasnije pokazalo da potiče od ukrajinskog S-300. Dakle, jedan je poljski seljak, čiji koraci i dalje odjekuju hodnicima našeg kolektivnog sećanja, možda spasao svet od Trećeg svetskog rata – koji je mogao da se rasplamsa zbog banalne zavere smućkane u glavama angloameričkih „obaveštajnih mudraca“. Deo te banalnosti bio je i smešan pokuša da se zametnu tragovi: da su Ukrajinci gađali ruske projektile koji su dolazili iz pravca iz kog nikako nisu mogli doleteti – Poljske. Potom je američki ministar odbrane, posrednik u trgovini oružjem Lojd „Rejteon“ Ostin, svejedno optužio Rusiju, jer je njegov kijevski vazal pucao na ruske projektile koji nije ni trebalo da budu u vazduhu (a nisu ni bili).
Nazovimo to pokušajem Pentagona da otvorenu laž uzdigne na nivo ofucane umetnosti. Svrha angloameričke podvale bila je kreiranje „svetske krize” za koju bi bila optužena Rusija. Ovaj put je raskrinkana. Što nikako ne znači da uobičajeni osumnjičeni neće pokušati ponovo. I to uskoro.
Glavni razlog je panika. Obaveštajne službe kolektivnog Zapada jasno vide da Moskva konačno mobiliše vojsku – i sprema se da je na terenu rasporedi već sledećeg meseca – dok u međuvremenu razvaljuje ukrajinsku elektroenergetsku infrastrukturu poput svojevrsne i situaciji primerene kineske torture. Februarski dani – kada je svega 100.000 vojnika i njima pridružene milicije DNR i LNR, komandosi Vagner grupe i Kadirovljevi Čečeni poslato da sami izvrše sve postavljene im teške zadatke – odavno su iza nas. Sve u svemu, Rusi iz Rusije i ruskojezični Ukrajinci suočili su se sa hordama ukrajinske vojske kojih je možda bilo i čitav milion. A ono što je u svemu tome bilo „čudu ravno“ jeste da su se Rusi pokazali sasvim dobro.
Svakom vojnom analitičaru je vrlo dobro poznato elementarno pravilo da sila koja napada treba da bude barem tri puta brojnija od one koja se brani. Ruska vojska je na startu SVO imala samo delić toga. Ruske oružane snage po nekim procenama imaju stajaću vojsku koja broji 1,3 miliona vojnika. Izvesno je da su od tog broja lako mogli izdvojiti još nekoliko desetina hiljada. Ali nisu. Političkom odlukom.
No, SVO je završena: sad smo na polju KTO, Kontraterorističke operacije. Niz terorističkih akcija – uništavanje Severnog toka, napadi na Krimski most i Crnomorsku flotu – konačno je ukazalo na neophodnost da se nastupa i izvan okvira obične „vojne operacije”. I tako smo uvedeni u Strujni rat.
Utiranje puta ka demilitarizaciji
Strujni rat u suštini je taktika – da bi doveo do eventualnog nametanja ruskih uslova za postizanje mogućeg primirja (koje danas ne žele ni angloameričke obaveštajne službe ni njihov vazal NATO). Čak i kada bi do tog primirja došlo, a o njemu se nagađa već nekoliko nedelja, njim rat ne bi bio okončan. Zato što su dublji, prećutni ruski uslovi – kraj širenja NATO i „nedeljivost bezbednosti” – prošlog decembra jasno izloženi Vašingtonu i od Briselu, u potpunosti odbačeni. Pošto se, konceptualno, od tad nije promenilo, uzimajući u obzir i zapadno naoružavanje Ukrajine koje je dostiglo pomahnitale razmere, Putinovoj Stavki (STAVKA – skraćenica za Štab vrhovnog komandovanja armijom i u Ruskoj imperiji i u Sovjetskom Savezu – prim. prev.) nije ostalo drugo do da proširi početni mandat SVO, koji je i dalje denacifikacija i demilitarizacija, samo što su sad njim obuhvaćeni i Kijev i Lavov.
I zato je započeta aktuelna kampanja deelektrifikacije – koja ide znatno dalje od istočne obale Dnjepra, i duž Crnomorske obale prema Odesi. To nas dovodi do ključnog problema – dubine domašaja Strujnog rata po širini i dubini, u smislu uspostavljanja onog što bi postala demilitarizova zona (DMZ), kompletirana i pojasom ničije zemlje, zapadno od Dnjepra koja bi trebalo da ruskim oblastima obezbedi zaštitu od NATO artiljerije, himarsa i raketnih napada.
Koliko bi ta zona trebalo da bude duboka? Sto kilometara? Nije dovoljno. Bolje trista – budući da je Kijev već zahtevao da mu se dopremi artiljerija tog dometa. Ključno je da se još tokom jula o tom intenzivno razgovaralo u Moskvi na najvišim nivoima Stavke. U opširnom intervjuu iz jula, ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov pustio je – diplomatski – mačka iz vreće:
„Taj se proces nastavlja, dosledno i uporno. I nastavljaće se sve dok Zapad u svom nemoćnom besu, očajnički pokušavajući da pogorša situaciju koliko god može, nastavlja da Ukrajinu zasipa oružjima sve većeg i većeg dometa.
Uzmite kao primer himarse. Ministar odbrane (Ukrajine) Aleksej Reznjikov hvali se da su već dobili municiju dometa trista kilometara. To znači pomeranje i naših geografskih ciljeva. Ne možemo da dozvolimo da deo Ukrajine pod Vladimirom Zelenskim, ili bilo kim drugim ko ga bude zamenio, kontroliše oružje koje predstavlja direktnu opasnost po našu teritoriju ili republike koje su proglasile nezavisnost i koje hoće da same odlučuju o svojoj budućnosti.“
Implikacije su očigledne.
Koliko god da Vašington i NATO sve više „očajnički pokušavaju da pogoršaju situaciju koliko god mogu” (a to je njihov Plan A, dok Plan B ni ne postoji), Amerikanci ovu Novu veliku igru geoekonomski dodatno pojačavaju: njihov očaj novu primenu nalazi u pokušajima da pod svoju kontrolu stave sve energetske koridore i cene energenata.
Rusija na sve to ostaje staložena – nastavljajući da ulaže u Gasovodistan u pravcu Azije, ojačavajući Međunarodni transportni koridor sever-jug u kom su joj ključni partneri Indija i Iran, i određujući cenu energenata dogovorima u okviru OPEK+.
Raj za oligarhe pljačkaše
Štrausovci-neokonzervativci i neoliberali-konzervativci, koji su uveliko proželi sve angloameričke obaveštajno-bezbednosne aparate – de facto naoružane viruse – neće posustati. Oni sebi prosto više ne mogu da dopuste da izgube još jedan NATO rat – pogotovo protiv „egzistencijalne pretnje“, Rusije. Dok vesti iz Ukrajine prete da sa nadolaskom generala Zime postanu još tmurnije, uteha se može naći makar u sferi kulture. Prevara zvana Zelena tranzicija začinjena eugenističkim etosom Silicijumske doline i dalje je prilog koji se služi uz glavno jelo: „Veliki narativ” iz Davosa, nekadašnji „Veliki reset“, koji je još jednom promolio svoju ružnu glavu, ovog puta na skupu G20 na Baliju.
Što znači da je sve i dalje super, bar što se projekta uništenja Evrope tiče. Deindustrijalizujte se i budite hepi; zaigrajte ples „duginih boja“ uz svaku vouk melodiju s razglasa; i smrzavajte se ili se grejte na drva dok na oltaru evropskih vrednosti blagosiljate „obnovljive“ izvore energije.
Kratak osvrt sa ciljem davanja konteksta današnjem trenutku nikad nije na odmet.
Ukrajina je bila deo Rusije skoro četiri stoleća. Samu ideju njene nezavisnosti izmislili su Austrijanci tokom Prvog svetskog rata s ciljem podrivanja ruske vojske – do čega je i došlo. Današnja „nezavisnost” pokrenuta je zato da bi lokalnim trockističkim oligarsima bilo omogućeno da pljačkaju narod, dok je vlada naklonjena Rusiji pripremala poteze kojima bi toj oligarhiji stala ukraj. Državni udar u Kijevu 2014. u suštini je pripremio Zbig Velika šahovska tabla Bžežinski s namerom da se Rusiju uvuče u novi gerilski rat – poput onog u Avganistanu – da bi odmah potom naftne hacijende u Persijskom zalivu dobile nalog da obore cene sirove nafte. Moskva je morala zaštititi rusofono stanovništvo na Krimu i u Donbasu – što je dovelo do novih i još žešćih zapadnih sankcija. Sve to bilo je samo priprema.
Moskva je osam godina odbijala da pošalje vojsku makar samo u Donbas istočno od Dnjepra (što je istorijski oduvek bio deo Majčice Rusije). Razlog tome je bila namera da se ne izazove još jedan partizanski rat. Ostatak Ukrajine su u međuvremenu nastavili da pljačkaju oligarsi iza kojih je stajao Zapad, potonuvši tako u finansijsku crnu rupu.
Kolektivni Zapad namerno je izabrao da tu crnu rupu ne finansira. Najveći deo od MMF dobijenih finansijskih injekcija oligarsi su jednostavno opljačkali, a plen potom izneli iz zemlje. Ti oligarsi pljačkaši su sve to, podrazumeva se, izveli pod punom „zaštitom“ uobičajenih osumnjičenih. Bitno je uvek imati na umu da je između 1991. i 1999. iznos sredstava ravan ukupnom bogatstvu svih domaćinstava današnje Rusije pokraden i prebačen u inostranstvo, uglavnom u London. Sada isti ti uobičajeni osumnjičeni pokušavaju da Rusiju unište sankcijama, jer je „novi Hitler“ Putin onemogućio nastavak pljačke. Razlika je što više ne deluje njihov plan da Ukrajinu koriste kao pijuna u svojoj igri.
Ono što se do sad odigravalo na terenu su bili samo pojedinačni okršaji, uz tu i tamo tek po koju pravu bitku. No, kako Moskva uveliko dovlači nove jedinice za zimsku ofanzivu, ukrajinska vojska bi uskoro mogla biti potpuno razbijena.
Rusija dosad nije delovala loše – uzimajući u obzir delotvornost njihove mašine za mlevenje, tj. artiljerijskih udara protiv utvrđenih ukrajinskih položaja, i nedavna planska povlačenja ili pozicioni rat, radi smanjivanja broja sopstvenih žrtava, uz istovremeno razaranje ionako sve slabije ukrajinske vatrene moći. Kolektivni Zapad je uveren da i dalje u rukama drži adut posredničkog ratovanja preko Ukrajine. Rusija se pak kladi na realnost, sa ekonomskim adutima u vidu hrane, energije, resursa, bezbednosti resursa i stabilne ekonomije.
U međuvremenu, kao da posle energetskog samoubistva Evropu ne čeka suočavanje sa piramidom raznoraznih nedaća, na vrata će im izvesno zakucati bar 15 miliona očajnih Ukrajinaca u bekstvu iz sela i gradova ostavljenih bez struje.
Železnička stanica u – privremeno okupiranom – Hersonu vrlo je živ primer: ljudi neprestano dolaze da se ugreju i napune baterije telefona. U gradu nema struje, grejanja ni vode. Trenutna ruska taktika je sušta suprotnost Napoleonovoj vojnoj teoriji koncentrisanja snaga. Upravo je zato na strani Rusije već akumulirana ogromna prednost dok, što bi rekao Eliot, „uznemirava prašinu palu po posudi punoj listova ruža“.
Pepe Eskobar
Izvor: Stanje stvari
