Пелeу неће бити суђено да лети као пилот. Силе које владају свијетом, наравне и наднаравне, приредиле су му у дјетињству призор који ће га заувијек одвратити од пилотског позива. Једног поподнева, док је с друштвом играо лопте, дотрчао је неки дјечак и казао да се у градској мртвачници налази мртав пилот, срушио се са својом једрилицом
Знам доста њих који ће рећи да је дјечак с надимком Пеле, а с грађанским именом Едсон Арантес до Наскименто, био објект сложених божанских одлучивања. За такво мишљење нешто грађе дао је сам Пеле, у својој аутобиографији.
У граду који се зове Бауру, у држави Сао Пауло, према исповијести самог Пелеа, један призор из дјетињства пресудио је да се он посвети игрању фудбала. То јест да му та игра буде главна ствар, а друге ствари да му буду споредне. Поклоници тумачења живота митским сликама знају да силе које се обично називају наднаравнима могу пресудно одредити ток нечијег живота. Те силе своје дјеловање изводе путем спречавања и умањивања чешће него путем показивања пута. Они који су склонији тумачењу свијета по Талесовој максими да је свијет пун богова, тумаче и да богови и богиње при одлучивању, свако према своме овлаштењу, на крају нађу неко мање или више повољно рјешење за створа којим се позабаве. Дакако, некад изнађу и рјешење више или мање неповољно по онога о коме одлучују. (У хајци на калидонског вепра учествују људи, а управљају богови. Kад Мопсо, један од хајкача, моли Аполона да му даде боље оружје којим ће погодити вепра, бог му услиши молбу и даде му боље копље. Kопљаник копље завитла, и копље погоди вепра, али га не рани. Зато што је богиња Дијана, док је копље још било у лету према животињи, стргнула с њега гвоздени шиљак, те је вепра у хрбат погодила само дрвена копљача. Богови могу постављати боговима границе у њихову дјеловању. Дијана је наклоњена вепру, а Аполон ловцима.)
Они пак који сматрају да су са смрћу Јулијана званог Апостата богови умрли, то јест да их по трговима, лукама и гајевима не само више нема него да их никада није ни било, рећи ће да Бог свакога створа држи у својој шаци, а толико је моћан да види све, и траг црног мрава на црној стијени усред црне ноћи.
Дјечак кога су у кући звали Дико, а само ријетки Пеле, у раном дјетињству сањао је и будан и у сну да ће кад одрасте бити пилот. Kао пилот има да лети више од других и да сједи у авиону напријед и гледа на свијет испод себе. То је све било у граду Бауру, који се, како се то каже, налази у унутрашњости Бразила, то јест у савезној држави Сао Паоло, триста километара сјеверозападно од Сао Паула. Град Бауру налази се скоро сав у равници, клима је топла, те је то обоје, уз још понешто друго, допринијело да се у граду оснује аеро клуб. Kлуб је основан 9. априла 1939, годину и по прије но ће се петсто километара даље на сјевероисток, у мјесту Трес Цоракес родити Едсон Арантес до Наскименто. У Бауру ће се Едсонови родитељи доселити кад дјечаку буду непуне четири године. Ту ће Едсон, то јест Дико, то јест Пеле кренути у школу и одмах ће се показати да му је школа летења при аеро клубу занимљивија него грађанска школа с именом основна. Са седам година он гледа чудеса које изводе наставници и полазници школе летења, гледа пропелере и једрилице, и почиње маштати да буде пилот. Па му жеља прераста у жудњу, жудња у опсједнутост. Често бјежи из школе да гледа школовање за летење, авионе како узлијећу и слијећу. Своју жељу казује оцу, озбиљном играчу, центарфору који није баш имао среће с повредама. Отац казује сину да је пилот одличан посао, али да се за њега мора много учити и много научити. То Дико има на уму стално, и кад бјежи са школске наставе да би гледао авионе и пилоте.
Аеро клуб Бауру није било каква школа летења. У њему су школоване хиљаде пилота и једриличара, један од њих ће бити и предсједник највеће бразилске авиокомпаније ВАРИГ, из њега ће изићи и први бразилски астронаут Маркос Понтес, кога ће НАСА узети за свемирску мисију.
Али Пелеу неће бити суђено да лети као пилот. Силе које владају свијетом, наравне и наднаравне, приредиле су му у дјетињству призор који ће га заувијек одвратити од пилотског позива. Једног поподнева, док је с друштвом играо лопте, дотрчао је неки дјечак и казао да се у градској мртвачници налази мртав пилот, срушио се са својом једрилицом. Пеле и друштво ће на вијест одмах отрчати до мјеста гдје се удес догодио. Али им призор раскомадане једрилице неће бити довољан, него ће, радознали и немогући какви дјечаци знају бити, у тежњи да не пропусте ништа, похитати према болници, те ће кроз једно прљаво прозорско стакло болнице видјети како доктори врше аутопсију мртвог пилота положеног на камену плочу. То је први и најпрви мртвац у Пелеову животу. Kроз то болничко стакло он ће видјети како из мртвог трупла пилотова пљусне крв кад му доктор одвоји од тијела већ напола откинуту руку. Та ће слика прогонити дјечака данима и ноћима дотле да он више никада неће крочити у Аеорцлубе Бауру. Бауру, акценат је на посљедњем у, а ау је дифтонг.
Отада ће се Дицо све више лоптати, а авионе неће више гледати. И лоптајући ће све више бити Пеле. И први пут ће у авион сјести са седамнаест и по година, кад крене на Свјетско првенство у Шведској. Авионом ће се и вратити, као првак свијета.
Покушавао сам ових дана након Пелеове смрти да дознам име пилота настрадалог. Његово име сам давно био и сазнао, и знао сам га, али сам га заборавио. Ево неколико дана претурам по биљешкама и цедуљицама, и ништа не налазим. Било би прикладно да га овдје наведем, без њега Пеле не би био Пеле, а не би ни свијет био свијет.
Без пилотове смрти данас не би постојало драгоцјено мноштво успомена, књига, филмова, пјесама и бесконачни низ кафанских анегдота и генијалних поенти које су учиниле овај свијет радоснијим. Смрт пилота у Бауруу омогућила је да Пеле својим недостижним ногометним умијећем залијечи (до изљечења) бразилску трауматичну и катастрофичну националну потонулост послије нестварног пораза од Уругваја 1950. на стадиону Марацана. Да пилот једрилице није погинуо, велики глумац Чико Анyсио не би добио прилику да каже: „Ја са својом женом никад нисам достигао ону интимност коју Пеле има са лоптом.“ Не би се десила ни јединствена ствар са гостовања Сантоса у Kолумбији. У првом полувремену утакмице против домаћег Милионариоса судија искључује Пелеа. Он изиђе и замакне у свлачионицу, и игра се настави. Али за кратко. Гледаоци се побуне, траже да се Пеле врати у игру. Kолумбијци напунили трибине, многи сједе на рубу игралишта, сви су дошли само да виде играча који је управо искључен. Судија као судија, не допушта. Онда на терен улази организатор утакмице и показује да главни судац благоизволи напустити утакмицу. И судац напусти, Пеле се врати, а народ се колумбијски смири.
Ни Едуардо Галеано у књизи „Сјај и тама фудбалске игре“ не би дошао до закључка да је Пеле зауставио и један рат: „Нигерија и Биафра су потписале примирје да би га видјеле како игра.“ Ни Пелеов ранији суиграч из Сантоса Пепе не би имао прилику да у својству Пелеова тренера усред утакмице у граду Порт оф Спаин гледа како навијачи, након Пелеова гола упадају у терен, узимају га и односе са игралишта и изван стадиона. Отимају га, и док су сви у паници и стрепњи неколико сати, они који су га отели враћају га, уз објашњење како су хтјели да буду мало с њим у друштву. И то је Тринидад и Тобаго. Троство и Духан.
Смрт пилота једрилице у граду Бауру отворила је ненавадан пут за величанствену литературу о Пелеу. Без те смрти, Ђанкристиано Десидорио не би никад дошао дотле да напише: „Пелеова величина је страшна за фудбал, јер ако је само он фудбал, а не може бити да није, онда је остатак свијета само илузија.“ Фудбалски филозоф уроњен у учење Парменида из Елеје за овај закључак полази од тврдње да је истина по Пармениду сократски страшна, јер ако сам битак јесте, а не може не бити, онда поједине ствари, ја и ти, лопта и игралиште, кућа и улица, аутомобили, дрвеће и животиње, море и планине, сав свемир јесу илузија. Све је једно, битак је непокретан.
Извор: Синан Гуџевић/portalnovosti
