Пише: Павле Савовић
Велика посјета Народној библиотеци “Радосав Љумовић” поводом друге манифестације “Пекићеви дани” под насловом “Аспекти поетике Борислава Пекића” потврђује непрекидну заинтересованост за књижевно и интелектуално дјело овог легендарног писца. На прексиноћњем догађају, одржаном под модерацијом Стефана Синановића, говорили су професор Филолошког факултета у Београду и књижевни критичар Александар Јерков и професорица Факултета политичких наука, Соња Томовић-Шундић.
Овакви догађаји показују да је права величина ствараоца у његовој бесмртности која је обезбијеђена дубином његове мисли и креације. То је показано чињеницом да се, и послије скоро 30 година од Пекићеве смрти, може организовати овакав догађај на коме се могу чути нове анализе његовог стваралаштва.
Говорећи о напорима да се сачува и популаризује Пекићево стваралаштво, Јерков је истакао стварања друштва под називом “Пекићева сребрна рука” о чему је и било ријечи у његовој претходној посјети Подгорици у оквиру 19. Међународног сајма књига.
“Аспекти поетике Борислава Пекића” 9. и 10. септембра у Подгорици
“Нас неколико смо покушали да направимо једну мало друштву за проучавање и популарисање дјела Борислава Пекића, и наишли на лијеп одјек и подршку. Понеку ствар смо сад успјели да реализујемо и направимо. Назвали смо га Сребрна рука, по његовом ненаписаном, али замишљеном роману и надам се да ћемо таквим радом и трудом и у лијепој сарадњи са институцијама као што је она која нам је данас домаћин и градски Секретаријат за културу који нас је у томе подржао, да покушамо да свијест о Пекићу, о његовом значају и мјесту, успоставимо као ону тачку на као нешто најбоље што имамо може размењивати и усавршавати”, истакао је он.
Објашњавајући Пекићеву књижевну величину, Јерков сматра да је он успјешно стао пред безвременим класицима свјетске књижевности, што, према њему, недостаје у данашњим генерацијама.
“Шта више може писац да уради него да дође и да стане пред пет највећих, који чине апсолутне и безвремене класике свјетске књижевности, а такви су Доситеј, Вук, Његош, Андрић и Црњански. Да стане пред такав задатак и да одговори на такав задатак. То је величина. То је оно што данас трагично недостаје, што данас наши писци сплетени у неке своје спетљаности, одмах знају да неће бити велики, у чему нису погријешили”, објашњава Јарков.
Међутим, Јерков додаје да без тежње ка тој величини никакав успјех није могућ, јер величина је могућа само уз аспирације ка величини.
“Без хтјења да буду у овој величини, сасвим сигурно не би могли ни да буду. Не можете ви да се саплетете о величину. То не постоји. Можете да се родите са том величином. Али у овој ствари, књижевне имагинације и писања, не можете да се саплетете о величину. Него морате да хоћете да напишете велику ствар. Морате да хоћете да станете спрам Хомера”, сматра он.
Томовић-Шундић је казала да је код Пекића, као човјека маште и имагинације, истанчан тај елемент митског, а посебно мотив херојске потраге.
“Пекић је један изузетан човјек маште, имагинације, фантазије, мита. Нисам проналазила код Пекића те религијске слојеве у његовој књижевној пројекцији, него митске. Он је опсједнут античким митом. Он и као мали дјечак чита античке митове. Сви његови јунаци и сама тема, велика тема Аргонаутике. То је брод Арго гдје су сви митски грчки јунаци. Они сви путују тим бродом у потрази за златним руном, који код Пекића добија једну изузетну симболичку ноту. То трагање је, заправо, суштина, смисао живота и књижевности. Та потрага, тај пут, то путовање”, сматра Томовић-Шундић.
Говорећи о уопштеној филозофији која се појављује кроз Пекићева дјела, Томовић-Шундић истиче како тај митски мотив је ванвременски, па и вјечан.
“Шта је смисао тог умјетничког и стваралачког? Када говори о временском и историјском, онда говори о умјетности, а када говори о вјечности, говори о митском. Значи, сви његови јунаци излазе из мита, пролазе, значи, кроз једну егзистенцијалну кризу и изазове, и враћају се опет у мит. Значи, то је та темељна поставка, ако хоћете и филозофија, живота самога Пекића”, истиче она.
Томовић-Шундић објашњава како код Пекића постоји на рационална интроспекција на митску мистерију прошлости, тражећи фундаменталне одговоре на загонетку живота.
“Пекић је изузетно забринут за историју Балкана. Он жели, дакле, тај рационални увид, шта би се, дакле, другачије одвијало, ако немамо тај патетичан, занесени однос према нашој прошлости. Јер, као што каже један његов јунак, шта је живот? Живот је мистерија, тајна и брига. То, дакле, је суштина те Пекићевске антропологије. Живот је велика загонетка, тајна. У њој, дакле, провијава оно што је невидљиво, митско, ирационално. Оно што долази, дакле, из тог архетипског, дубинског, кохезионог”, закључује она.
Извор: Вијести
