Пише: Павле Симјановић
Прошло је тачно 110 година откако је шест стотина припадника аустралијске лаке коњице пешадијски јуришало према османским рововима. Од чувеног остварења Питера Вира, још неколико серија и документараца успешно је тематизовало тај сукоб.
Три деценије су прохујале од крвавих етничких чишћења знаних нам под кодно-топонимним синтезама „Олуја“ и „Сребреница“, а живе ране, сољене дневном политиком, условљавају нас да се сваког јула и августа бавимо сопственом историјом, углавном на штетан или у бољим случајевима бесмислен начин. Међутим, колико ће деценија или векова проћи док у нашем културолошком поднебљу не постане популарно цитирати изјаве налик оној Кемала Ататурка из 1934. године, датој у поводу сећања на Галипољску кампању вођену од априла до децембра 1915? „Мајке које сте из далеких земаља послале своје синове, обришите сузе; они сада у миру почивају у нашем загрљају. Изгубивши животе у овој земљи, постали су и наши синови“, рекао је некадашњи пуковник Мустафа Кемал, на Галипољу теренски одговоран за судбине десетина хиљада наоружаних сужања Британског и Османског царства. Или ипак није рекао баш то, а на дату тему можда ни ништа вредно помена? Потресни цитат који у последњих педесетак година проналази пут до усана британских премијера или до званичног споменика жртвама кампање заправо је добронамерна митска фикција, производ „глувих телефона“ и новинског интервјуа који је 1953. дао тада већ остарели Ататурков министар унутрашњих послова. Шта је, између осталог, мит? Резултат људске потребе да се ужасу, трајућем или архивираном, да смисао.
Пре 110 година, 7. августа 1915. године у пола пет сати ујутру, шест стотина припадника аустралијске лаке коњице пешадијски је у четири таласа јуришало према османским рововима. Апсолутни покољ, стилизован уз помоћ Албинонијевог адађа, постаће кроз филм Питера Вира Галипоље део популарне културе. Митраљески рафал који кида груди Марка Лија красиће један од постера, док ће на другом бити млади Мел Гибсон, униформисан и шмекерски наслоњен на зид, уз натпис: „Из места за које никада нисте чули, прича коју нећете моћи да заборавите“. Јер, очигледно, у том тренутку јесте била претежно заборављена, да би потом уследио низ комеморативних и без изузетка одличних играних и документарних серија и филмова.
Године 1985. на седамдесетогодишњицу, снимљена је за тадашње услове енормно скупа и амбициозна аустралијска серија Анзас, посвећена целокупном искуству које су припадници Аустралијског и новозеландског армијског корпуса (скраћено, АНЗАЦ) имали током Првог светског рата. На деведесетогодишњицу кампање 2005. године у турској продукцији снимљен је опсежан и изврстан документарни филм Галипоље, намењен глобалној употреби, с Џеремијем Ајронсом и Семом Нилом у нараторским и гласовним задацима. Стогодишњица је донела две аустралијске игране телевизијске серије: Крајњи рок Галипоље (Deadline Gallipoli), фокусирану на ратне дописнике који су током седмомесечне кампање доживели својеврсно престројавање гледе смисла свог позива, те ремек-дело неизбежно немаштовитог наслова Галипоље, свеобухватну анализу догађаја с Кодијем Смит-Мекфијем у улози на први поглед генеричког „човека по средини“, једног од стотина хиљада који су на својој кожи осетили последице генијалних идеја скупштинских моћника.
Шта се те 1915. године заправо десило? Османски естаблишмент, узнемирен младотурским покретом, губитком већине европских и афричких поседа те економском неодрживошћу система, приступио је коалицији Централних сила. Британски први лорд Адмиралитета Винстон Черчил је затим иницирао план поморског заузимања Дарданела и Босфора којим би Османско царство било натерано на брзу капитулацију. Термин „план“ је превише похвалан за цео подухват, с обзиром на то да су обавештајни извештаји и стручне стратешке анализе игнорисани, а британско вођство се поуздало у морнарицу чија ће импозантност натерати азијске варваре да признају да немају шта да траже у сукобу с хришћанском цивилизацијом. Но, Османско царство је такође било прилична цивилизација, при томе с војском под кровним надлештвом немачких професионалаца, па је британско-француска флотила доживела катастрофални пораз. Уследило је импровизовање и покренута копнена инвазија која је од почетка морала бити кључни део плана, за шта је одабрано полуострво Галипоље на европској страни Дарданела. Немајући појма ни с каквим географским тереном ни с каквим људским непријатељем имају посла, британски генерали – вољни саучесници канцеларијских стратега – на неколико каменитих плажа су истоварили обимну али свакако недовољну количину људства, изнова сматрајући да ће њихова пука појава нагнати Турке у бекство (термин „Турке“ такође ваља узети с резервом, будући да су се османске снаге на Галипољу добрим делом састојале од данашњих Сиријаца и Либанаца). Озбиљно оштећени приликом искрцавања, пешадинци Антанте споро су се верали по брдском лавиринту, не успевши да пробију раштркану османску одбрану пре него што ће јој с других тачака полуострва пристићи појачање – понајвише од стране снага под вођством извесног пуковника Мустафе Кемала чија ће улога бити пресудна како за Галипољску кампању тако и за потоње успостављање секуларне турске државе.
Неочекивано за британски труст војних мозгова, али сасвим логично за простор стварности, оформљен је рововски фронт који су османски команданти први неуспешно покушали да разреше масовним јуришима. Лешеви између ровова – на неким местима удаљених десетак метара – нагомилали су се и муве су почеле да шире заразе, па се прибегло једнодневном примирју да би се заједнички одстранио извор болести и непријатног мириса. Аустралијски мајор ће записати: „Причам са Турцима, и један капетан ми показује хумке и каже: ’Ово је политика’. Онда ми покаже лешеве и каже: ’Ово је дипломатија’“. Аустралијски историчар у турском документарном филму из 2005. запажа: „Тог дана су сазнали ко им је непријатељ. Видели су га изблиза, руковали су се с њим. Посебно се међу Аустралијанцима и Новозеланђанима појавио осећај поштовања према Џонију Турчину. Тада је и добио тај надимак. Постао је ’ортак’ с друге стране. ’Ортак’ којег ћеш морати да убијеш, и који покушава да те убије.“ Рођен је мит о спознаји другог, и није случајно да је један од најснажнијих сегмената серије Галипоље из 2015. управо уклањање лешева, само да би се несрећници на крају дана разишли и од следећег јутра наставили да стварају нове.
Почетком августа – када је Черчил већ одавно био смењен, након чега чланови ратне канцеларије нису недељама нашли за сходно да одрже један заједнички састанак – британско вођство је покушало да спасе целу операцију илузорном офанзивом, тј. низом одвојених напада у којем није јасно који је истински а који служи као варка. У свом том хаосу морао се десити и барем један катаклизмични пропуст. Тако, ратни бродови су артиљеријску припрему битке на Неку завршили седам минута прерано, османске митраљеске посаде су се вратиле на своје положаје и пешадијски јуриш аустралијске лаке коњице, изведен на површини не већој од тениског терена, постао је сцена из пакла. Између трећег и четвртог јуришног таласа, турски официр је непријатељу викао: „Престаните с тим!“
Срж хорора досегнута је тог 7. августа, а пре и после тога, од априла до децембра, стотине хиљада младих мушкараца је животарило и умирало прво у ужареним па затим замзнутим рупама. Коначно, врховна британска команда је признала трагичну грешку и евакуисала своје људство, пославши га на западни фронт. Заслугу имају и новинари, главни актери серије Крајњи рок Галипоље, ограничени цензуром и потекли из аристократске или средње класе (стога, шрафови поретка), који су осетили обавезу да прекораче границе дужности и потајно искористе своје везе у високим круговима како би убрзали крај безумља. Дописник Дејли телеграфа, у драмској верзији и кроз тумачење Хјуа Дансија, објашњава своје поступке: „Десило се на кумулативан начин. Сваког дана сам био сведок увек исте уљудне неспособности. Сваког дана, патње и смрти. Претпостављам да је све то постало превише за поднети и морао сам нешто да предузмем.“
Уз помоћ конструктивних митова и разоружавајуће истине, прича о Галипољу је на концу створила атмосферу помирења и саосећања. Из ње ваља учити, а антологијски говор ратног ветерана Горана Самарџића, одржан приликом блокаде РТС-а, џиновски је први корак ка задатом циљу. Доћи ће на ред и филмови и серије, када их заслужимо.
Извор: Радар
