Пише: Павле Симјановић
У крајње еуфемистички срочено, не претерано озбиљној конкуренцији, серија Питсбуршка хитна служба (The Pitt; HBO Max) била је доминантни победник на додели Еми награда. Управо у погледу конкуренције, рецимо, занимљиво је приметити да се искусна телевизијска радница Кетрин Ланаса на списку номинованих у категорији најбоље споредне женске улоге нашла у друштву четири глумице из треће сезоне Белог лотоса. Аутор без претеране кривице или дужности тријумфалне серије Питсбуршка хитна служба је сценаристичко-продуцентски системски шраф Р. Скот Џемил који је каријеру започео стављајући речи у уста Ника Слотера, да би преко Ургентног центра (тј. ER) и Морнаричких истражитеља из Лос Анђелеса (NCIS: Los Angeles) након више од три деценије служења дошао до „своје“ серије.
Драматуршка конструкција серије The Pitt се у теорији опасно приближава антитези синтезе, будући да чак петнаест епизода прве сезоне (биће и друге) прати петнаест сати рада смене на ургентном одељењу питсбуршке болнице чији нам горњи спратови, испуњени смиренијим службама, остају углавном невидљиви. Дакле, имамо јединство времена и места, док радња оправдава Хичкокову дефиницију драме као „живота из којег су одстрањени досадни делови“. Аутор серије је из амбицијске пензије вратио глумца Ноу Вајла (који је потписао и сценарије две епизоде), дајући му функцију драмске осовине – педесетогодишњег овисника спасавања људских живота који неминовно почиње да осећа последице свог каријерног одабира. Његов др Робинович је, споља гледано, савршени медицински професионалац и сталожени саговорник људи који се ненадано налазе у невољи (као и, са посебном тактичношћу, чланова њихових породица). Но, изнутра, он се, како то обично бива, распада под притиском пређене километраже као и појединачног али до сржи бића продирућег трауматског искуства: пре три године, за време епидемије ковида, на рукама му је умро докторски ментор према коме је морао и да примени тријажу.
Вајлов лик из прве сезоне ЕР – млади доктор кроз којег гледалац посматра за обојицу нови свет – послужио је као шема и у новој серији. Овај пут је умножен, те идентификацију омогућује цео тим стажиста и студената којима ће петнаестоепизодни дан бити период првог радног искуства на ургентном одељењу. На овој тачки почињемо да се приближавамо пипавијим разлозима из којих је – објективна вредност на страну – Питсбуршка хитна служба претходних недеља однела не само Еми награде. Наиме, након потписивања краткотрајне капитулације на додели Оскара, либералне обалске елите сада су узвратиле ударац јер Питсбуршка хитна служба представља кошмар просечног Трамповог гласача. Детаљније проучимо неке од случајева које наши јунаци морају убрзано дарешавају…
Осамнаестогодишњи „инцел“ у првој епизоди у болницу доводи своју мајку с интензивним стомачним тегобама, да би се испоставило да их је самоизазвала како би свог сина перфидно приближила канџама система, пар дана пре тога у његовој соби пронашавши списак девојака из разреда које планира да убије. Наравно, у драмском погледу се ради о Чеховљевој пушци која до краја серије мора да на неки начин опали, да би смо околишно били усмерени и ка темама насиља фрустрираних белих мушкараца – основној циљној групи инфлуенсера попут Чарлија Кирка – према женама, те слободној продаји оружја.
Студент који је попио улични ксанакс с фентанолом како би могао дуже да буде будан док спрема испит бива донет у стању клиничке смрти. У првој фази те линије приче, др Робинович се стара да родитељима постепено објасни да мозак њиховог сина више не постоји, да би након тога очигледно задртију мајку – игра је експерткиња за тумачење таквих ликова Саманта Слојан из Поноћне мисе, која ће у новој серији Мајка Фланагана играти Керину поремећену родиљу – морао нежно да приближи ка пристајању да дозволи донирање синовљевих органа.
Из старачког дома је допремљен дементни осамдесетпетогодишњак чији се респираторни систем приближио крају свог употребног века. Његова средовечна деца, брат и сестра, налазе се пред етичким избором: пустити га да напусти свет у наредних пар сати, или га малтретирати прикључивањем на апарате за вештачко дисање (а он сам је, док је још био луцидан, потписао да се то не чини)? С једне стране, у овом огранку фабуле имамо филозофију др Робиновича да каткад ваља природи оставити да обави свој ужасни посао, док паралелна идејна струја дискретно представља хуманистички императив пружања помоћи у поступку рационалног самоубиства.
Питсбуршка хитна служба представља кошмар просечног Трамповог гласача
Сада прелазимо на мало нескривеније проповедање… Мајка доводи трудну адолесценткињу на заказани абортус. Ускоро се испоставља да је у питању тетка-спаситељка која се представља као мајка, док права мајка недељама покушава своје дете да натера на наставак нежељене трудноће. Сат откуцава, пошто од поноћи фетус улази у период развоја када ће његово елиминисање постати незаконито, а јасно је за чију ћемо победу у рату за аутономију женског тела навијати. Успут, на плану приказа жељеног потомства, неколико епизода касније имамо хаотично преурањени порођај сурогат мајке детета мушког геј пара, које ће одрасти у атмосфери разумевања, подршке и надасве љубави.
На крају, поменимо још и брачни пар чијем невакцинисаном сину би ваљало лумбалном пункцијом узети узорак ликвора (оца игра Девон Гамерсал, знан нам као Брајан Краков из Мог такозваног живота; подела улога је заправо изузетна, а на стотине глумаца има довољно времена за развијање ликова који доносе велике одлуке у микропростору). Мајка, док доктор Робинович мудро збори, маше мобилним телефоном с којег у мозак редовно инсталира сваковрсне теорије завере.
Нема шта, све заједно то је конзервативчева ноћна мора, а најдрскије од свега је што аутори серије Питсбуршка хитна служба не натурају своје ставове већ их представљају као чињеницу: ковид је стваран, абортус је често или барем понекад оправдан, стручњаке би требало слушати, асистирано самоубиство и донирање органа нису грехови… Не заборавимо ни линију приче у којој болници финансираној из пореза прети Дамоклов мач у виду продаје корпоративном власнику: социјалдемократија је најмање лош од свих познатих нам концепата, либерални капитализам је зло у најави.
А онда, да се долије још мало соли на рану, цео здравствени тим се у доброј мери састоји од емиграната прве или треће генерације. Млада студенткиња Џавади – лик по привилегованости најсличнији Вајловом стажисти из ЕР – јесте Иранка, ћерка уважене, моћне докторке која није рођена у Америци. Етничко порекло стажисткиње Соарес се разоткрива када покаже да разуме фриволно конспиративно „ћућорење“ које током целе серије практикују две медицинске сестре с Филипина. Странци шароликог религијског статуса су океј, вели серија, и то не странци који стижу доносећи богатство већ од соја што долази опремљен сновима, памећу и упорношћу. Иначе, једна госпођа из Непала која не зна ни реч енглеског језика ће бити довезена у болницу као жртва злочина из мржње.
Да не буде забуне, све што је претходно размотрено осветљава један од могућих углова конзумирања серије Питсбуршка хитна служба. Сценаристичко умеће од ликова не чини памфлетске креатуре (стога, ради се и о трику ђавола који вас је убедио да не постоји), а њихов број је и близак троцифрености, што значи да се подсвесна идеолошка обрада налази између два реалистична флерта или „цомицрелиефа“. Да не буде ни забринутости, праћење наведених мини-фабула није претерано контаминирано навођењем детаља. Сва је прилика да ћете заборавити све што сте управо прочитали чим почнете да гледате серију и уроните у колоплет њених догађаја и актера. Опет, бојим се да ћете и серију заборавити чим завршите њено гледање, што је до личности аутора – часног испоручиоца телевизијског „контента“ који се докопао стадијума каријере када његови производи имају и шире значењске захвате.
Извор: Радар
