Пише: Павле Симјановић
Гледајући ходник који ускоро бива испуњен прелетачким параљудством, Бенито Мусолини се окрене и изговори: „Људски род је одвратан.“ Та сцена не може а да не буди асоцијације на нашу актуелну збиљу.
Био је Маринети, и био је Д’Анунцио, и био је почетком тог фасцинантног двадесетог века футуризам помешан с еволуираним неоромантизмом, и царства су нестајала, и идеје су се рађале апроприрајући митске концепте, и било је непоновљиво. Само је било питање тренутка и околности у којима ће се појавити неко ко ће хаос свести на стрелу одапету у правцу мете, неко ко ће одбацити сва своја комплексна уверења и вратити се инстинкту грабљивца, пригрливши доминацију као императив.
У једној од бољих сцена италијанске серије М: Син века (M. Il figlio del secolo, режија Џо Рајт, међу продуцентима Паоло Сорентино и Пабло Лараин; Sky Atlantic) Бенито Мусолини – до почетка Првог светског рата уредник дневних новина Аванти, гласила социјалистичке странке – крајем 1922. године убеђује папу да би Италијанска народна странка (ППИ) требало да се определи и омогући нову скупштинску већину. Наиме, свештеник и хришћански социјалиста с докторатом из филозофије Луиђи Стурко, предводник странке основане да би Католичка црква узела директно учешће у политичком животу нације, у парламенту наравно да није могао сарађивати са социјалистима, док је истинску интимну и интелектуалну одбојност осећао према новонасталим Мусолинијевим фашистима (од 1924. Стурко ће бити у егзилу). Морао је, стога, бити прескочен, те Мусолини врховном власнику религијске моћи каже: „Верујем да категорије више не постоје. Социјалисти, католици, буржоазија… Постоје само они који су уз мене и они који нису. А бити против мене, осим што је анахроно, антиисторијско, антииталијанско, глупо и мањинско размишљање, такође и не ваља. Јер они који су уз мене склони су да не воле оне који нису.“
Рађање фашизма из духа антикомунизма: Сто година од Мусолинијевог марша на Рим
Серија М: Син века – тј. њена прва сезона, а било би корисно да се настави – настала је по првом од пет романа које је Антонио Скурати (рођен у Напуљу 1969. године) написао о јавном и приватном животу Бенита Мусолинија (засад два тома, у преводу на српски, објавила је Лагуна); или пре, о италијанском друштву посматраном кроз призму његовог ауторитарног вође. Будући да само први том има више од седам стотина страница, као и да је стил брз а реченице углавном нису превише дугачке, јасно је да писац дотиче или опширно обрађује хиљаде детаља из кратког али догађајима богатог периода, током којег је Италија од демократије претворена у диктатуру. Но, тако је то с диктатурама: успостављају се неосетно, с најмање одговорности самих диктатора и хиљадама страница којима се потом покушава објаснити одакле се друштвени квар појавио.
Продуценти су донели исправну одлуку да ангажују британског редитеља Џоа Рајта (Гордост и предрасуда, Покајање, Ана Карењина…), чиме су омогућили спољашње и универзално тумачење феномена који је од локалног између два светска рата убрзано попримио глобалне размере. Рајту је чак остављено да одлучи да ли ће серија бити на енглеском језику, да би он после дугачког двоумљења начинио следећи исправан одабир, оставивши сценарио у изворној форми (енглески језик би, уз неминовно присуство италијанских глумаца, условио изговор с акцентом који би целини додао непотребну опну између дела и гледаоца). Ипак, Рајт јесте приложио двојицу кључних естетских сарадника, директора фотографије (који, истина, живи у Италији) и композитора (Том Роулендс из The Chemical Brothers-а). Кадрови скоро без изузетка снимани у студијским ентеријерима и екстеријерима су експресионистички искривљени, док се сцене кад год то њихова радња оправдава одвијају ноћу или у мраку. Филмским методама се, дакле, добија позоришни подражајни одмак, да би „рејв“ музика – уз, на првом плану, актуелизовање и приближавање паучинасте историје модерном гледаоцу – на значењском нивоу донела атмосферу махните журке која се и за њене организаторе и за учеснике управо отима контроли. Идући даље у смеру театарске форме, глумачки стил се природно надовезује на сценарио и твори свеукупни брехтовски ефекат. Памфлетски наступ, гледање у камеру, елиминација малограђанске гледаочеве идентификације, све би то могло исходовати као отуђени експеримент да нас дешавање не нагони да будемо сасвим уроњени – свакако, томе помаже и уколико живите у држави која све више личи на Мусолинијеву Италију.
На концу или почетку, Лука Маринели као Мусолини је савршен глумачки епицентар за Рајтов концепт. За разлику од осталих глумаца који су одабрани и зато што веома подсећају на стварне особе које тумаче, Маринели у физичком погледу нема превише додирних тачака с Мусолинијем. Суштинска је његова киптећа енергија, те маска особе која је безусловно усмерена ка циљу. О вишој, осовинској идентификацији се ради, са Мусолинијем као монструмом у сваком од нас, синова и кћери века.
Осим по питањима безобзирности према противницима и степену контроле над становништвом, тоталитарне вође се разликују и по начину освајања власти: Стаљин, Пол Пот и Тито су, на пример, били творци и/или последице револуција, док су диктатори попут Мусолинија, Хитлера и Вучића моћ приграбили первертирајући демократске механизме. Једном инсталирани, они постају извор отрова који ће, неуклоњен на време, опоганити цео систем. Политика у идеалистичком смислу за њих не постоји (искуство нам вели да су можда у праву), па Скуратијев и Рајтов Мусолини опсесивно црта тачкице на парламентарној мапи: посланици су за њега управо разнобојне тачкице а не људска бића, све док већина не постане црна и мапа се може згужвати и бацити у ђубре. „Демократија је дивна зато што вам даје многе слободе. Чак и да је уништите. Када завршимо са свом причом и обавимо све шта треба, укинућемо је“, каже у камеру.
Тоталитарне вође се разликују по начину освајања власти: Стаљин, Пол Пот и Тито били су творци и/или последице револуција, док су диктатори попут Мусолинија, Хитлера и Вучића моћ приграбили первертирајући демократске механизме
Асоцијацијом на гласачко звонце – парламент се понекад може обесмислити, што је још већи злочин од директног укидања – стижемо до ризичне и узнемирујуће тачке од које почињу линеарна поређења. Рецимо, када се манипулацијом домогне расписивања избора 1924. године на којима очекује апсолутну већину, Мусолини схвата да у својим батинашким редовима нема довољно људи који барем по физиономији могу седети у истим клупама с противничким посланицима, политичарима стандардно монотоног типа. Неопходни су му „прелетачи“, за чије ангажовање саставља интерни услов на који сваки од њих мора да пристане: „Одрицање од претходне партије. Завет потпуне оданости Дучеу и зависности од његове воље“. Гледајући ходник испред своје канцеларије који ускоро бива испуњен прелетачким параљудством, окрене се ка гледаоцима и изговори: „Људски род је одвратан.“
Имамо ли снаге и живаца за још? С позиције мањинског премијера Мусолини иницира оснивање Народне милиције, на шта председници осталих партија пристају јер у томе виде начин финансијског смиривања стотина хиљада незадовољних и осиромашених учесника Првог светског рата. „Наша партијска војска коју ће плаћати држава“, објашњава нам Мусолини. Реалну слику последњих италијанских избора до 1946. године у скупштинском говору представља нам социјалистички посланик Ђакомо Матеоти који ће због јавних наступа тог типа убрзо бити киднапован и убијен: „Ниједан глас није добијен на слободан начин, зато што је сваки гласач знао да је посматран од стране фашистичке милиције. У целој Италији наоружани људи су окруживали гласачка места. Супарничким листама је пре тога било забрањено да сакупљају потписе. Била су забрањена и политичка окупљања. Кандидатима супарничких листа је било онемогућено слободно кретање. Многи од њих су повукли своје кандидатуре, свесни да су у опасности. Забележени су случајеви људи који су гласали по десет или двадесет пута.“
Рађање фашизма из духа антикомунизма: Сто година од Мусолинијевог марша на Рим
Као што знамо из сопствене збиље, такстативна наклапања о апстракцијама попут слободе избора нису нешто што је превише опасно за онога ко их изговара, нарочито ако се ради о професионалном политичару. Народ има много базичније проблеме, и, гледано из диктаторовог угла, није згорег трајно га држати у таквом стању. Мусолини у скупштини каже: „Дебата о новом изборном закону је опозицији дала разлог да се појави у парламенту и нападне политички систем моје владавине. Углавном причају о слободи. Али, шта је уопште та слобода? Постоји ли? У питању је морално-филозофски концепт. Неких слобода има, али слобода у ширем смислу никада није постојала. Господо, ја нисам неки деспот који се закључао у замку, иза троструких зидина. Ја безбрижно ходам међу народом и слушам шта има да каже. И, за сада, народ Италије не тражи слободу. ‘Избави нас из ових страћара’, ‘дај нам пијаће воде’, ‘поби нас маларија!’… Нисам чуо да ме било ко пита за слободу, уредбе или устав“. Корупција је, као што су нас недавна догађања у Србији такође научила, потпуно друга прича. Одлука да Матеоти буде киднапован – затим ће, у конфузији тог чина, бити непланирано и убијен – донета је након што је дошао у посед докумената повезаних са незаконитим концесијама америчкој нафтној компанији, као и доказа о две верзије буџета, једној истинској и другој модификованој тако да може да буде јавно представљена.
Суочен с оптужбама за убиство политичког супарника, Мусолини је пустио полицијске органе да краткорочно похапсе директне извршиоце. Пре него што је побегао у Швајцарску, Мусолинијев најближи сарадник Ћезаре Роси који је требало да послужи као врховно жртвено јагње је у отвореном писму навео: „Све се увек одвијало по вољи Дучеа. Напади и пребијања су увек били одобрени или наређени од стране Дучеа. Наравно, тако је било и у Матеотијевом случају. Киднаповање је било последица атмосфере огорчености и страха која је дегенерисала до стања у којем се чини убиство. Ради се о политичком и државном злочину. А који човек је данас у Италији изједначен са државом?“.
Делује као прави епистоларни coup de grâce? Мусолини стаје пред скупштински сазив, пред црнокошуљаше и прелетаче, пред католике, либерале и социјалисте, пред све те људе у сакоима који се, када се све сабере и одузме, више старају о себи него о друштву. Наоко привилеговани, више него што се и њима чини су у сагласју са горепоменутим народом, опседнутим тривијалношћу неумирања. Вођа каже: „Чујем како вичу: ‘Фашизам је покрет разбојника и отимача, хорда варвара која је направила свој камп унутар државе!’. Па, добро. Изјављујем овде у скупштини, и пред италијанским народом, да лично преузимам политичку, моралну и историјску одговорност за све што се догодило. Ако је фашизам само наливање рицинусом и батинање, а не врхунска страственост најбоље италијанске младости, онда сам ја крив за то. Ако је фашизам криминална организација, онда сам ја глава те организације. Ако је насиље резултат одређене политичке, моралне и историјске климе, ја сам за то одговоран јер сам ја створио такву климу. Када су два елемента супротстављена и непомирљива, једино решење је сила. У историји никада није било другог решења, и неће га ни бити. Када бих стоти део енергије коју сам уложио да ограничим насиље преусмерио у ослобађање насиља… е, онда бисте видели. Рекао сам шта сам имао, а сада је ред на вас. Члан 47 статута каже: ‘Скупштина има право да оптужи министре и приведе их пред врховни суд’. Званично упућујем питање, има ли овде некога ко је спреман да примени члан 47? Поседујете моћ да моју самооптужбу трансформишете у званични чин, и да ме одведете пред врховни суд. Потребан је само један од вас који ће упутити такав захтев. Само један, и са мном ће заувек бити готово“.
„Убијте мене“, „изађите мени на мегдан“, „ево вам референдум о поверењу, нудим вам се, ако смете“… У случају наше јадне али унутар граница запоседнуте државе потенцијално нимало безопасније Дучеове копије ради се о безвредном блефу, док је Мусолини заиста ризиковао. Да, врло добро је знао да је систем на ивици клиничке смрти, али, да ли је могуће да је „хорда варвара“ толико оснажена и оспособљена да је у стању да утиша сваки опозитни глас? Само један лудачки храбар човек је могао бити довољан да се покрене реанимација…
Док завршавам овај текст стиже вест да је десетак маскираних нападача претукло четворицу ратних ветерана који су претходних месеци подржавали и обезбеђивали студентске протесте. По првим сведочењима, тукли су их бејзбол палицама, пендрецима, дршкама пиштоља, а сат времена пре него што су нападнути наводно су имали вербални сукоб са припадницима Кобри. Информације су свеже па се могу сматрати непровереним, и иако су пренете на кредибилним медијима извор им је дискутабилан, али… како се беше завршила она врло недискутабилна и проверена италијанска прича о „партијској војсци коју плаћа држава“? Ваљало би из романа и серије М: Син века извести одређене емпиријске закључке.
Извор: Радар
