Пише: Патрик Лоренс
Никада нисам помислио да ћу такав призор доживјети, али ето — у понедјељак се обистинило: Ахмед ал-Шараа појавио се у Бијелој кући на разговору са предсједником Доналдом Трампом и уобичајеном свитом дворских чудака, који, изгледа, служе томе да „Трампстер“ разумије бар нешто од онога што му се говори.
Терориста са вашарске бине усред оног ретро сјаја Овалног кабинета — ко би могао замислити тако увредљиву слику?
Ал-Шараа, како ће знати свако ко ишта пажљивије прати, један је од оних сунитских џихадиста до лаката умрљаних крвљу, који су током дуготрајне тајне западне операције против Асадовог режима у Сирији мијењали и своја имена и називе својих крволочних милиција чим би свијет открио ко су и докле сеже њихова суровост.
Ал-Шараа је у то вријеме био познат као Абу Мухамед ал-Џолани — презиме које отприлике значи „Онај са Голана“. Као некадашњи љубимац расипничких операција ЦИА-е и МИ6, у годинама када су америчке и британске службе финансирале, наоружавале и обучавале примитивне крвнике његовог кова, данас је — ироније ли — предсједник Сирије. До тога је дошло након финалног англо-америчког гурања које га је прије скоро годину дана довело у Дамаск.
Ал-Шараа–ал-Џолани започео је своју „бриљантну“ каријеру 2003. године, када је, са само 21 годином, ступио у ал-Каиду у Ираку да би се борио против америчке окупације (што је, мора се признати, бар у том сегменту имало неку своју логику). Потом се повеzao са Исламском државом, преко озлоглашеног Абу Бакра ал-Багдадија, како би распиривао сунитски варваризам у својој матичној Сирији.
Када су ЦИА и МИ6 „Арапско прољеће“ у Сирији претворили у крвав оружани сукоб 2011. године (или најкасније почетком 2012), ал-Џолани — тако се у међувремену звао — помогао је да се оснује Џабхат ал-Нусра, сиријска испостава ал-Каиде.
Али већ 2017. године ал-Нусра је добијала врло неповољан публицитет, па је ал-Џолани промијенио име групе у Хајат Тахрир ал-Шам, ХТС, након спајања са… да пребројимо… по мом рачуну, још шест нимало умилних салафистичких милиција.
ХТС је већ сљедеће године био званично означен као терористичка организација од стране Сједињених Држава и Уједињених нација; ал-Џолани је добио исту етикету, уз цијену од 10 милиона долара за његову главу.
Одавно сам закључио да свијетом управљају они који се не виде. А тешко је процijenити када су ти невидљиви центри моћи одлучили да ал-Џоланију купе одјело, савјетују му да се врати на старо име и учине га — што би се рекло — „легитимним“.
Рехабилитациони пројекат
Први пут сам наслутио да се нешто попут рехабилитације спрема у априлу 2021, када је PBS емитовао први интервју са ал-Џоланијем у било којем западном медију. У њему, човјек који је носио ознаку специјално траженог терористе, сједи у плавом сакоу и кошуљи закопчаној до грла, те обећава да ће у Сирији основати „владу спаса“. Мартин Смит, уважени новинар — бар до априла 2021. — клима главом у потпуном повјерењу.
Три године и кусур касније, ал-Џолани предводи своје скупо наоружане снаге у муњевитом походу према Дамаску, подржан — као и цијело вријеме — западним силама, овога пута Турцима и, врло вјероватно, али недоказиво, Израелцима.
ХТС још није ни стигао до Дамаска, а већ су почеле да се нижу хвалоспјеви о томе како ће све бити дивно. Наслов у Телеграфу од 3. децембра гласи: „Како сиријски ‘разноликости-наклоњени’ џихадисти планирају да изграде државу“.
Сектаристичко насиље у ком је ал-Шараа живио и растао све ове године није стало ни након што се прогласио предсједником за наредних пет. Насиље над Друзима, над хришћанима, над Алавитима — све се наставља, као да је управо то суштина његовог политичког пројекта.
Подручје под његовом контролом, судећи према оскудним извјештајима, личи на прави вртлог сунитске бруталности. Дијелом је то, наводно, дјело страних салафиста који настављају да дјелују — по Шараином налогу? Уз његово прећутно одобрење? — још од пада Асадовог режима.
Америчко издање Спектатора у понедјељак је објавило занимљив текст Тија Падноса, који је провео годину дана као заробљеник ХТС-а, под насловом: „Џихадиста кога сам познавао: живот у заточеништву Ахмеда ал-Шарае“.
Патрик Лоренс: БРИКС под ударом: Шта заправо плаши Вашингтон?
Ево његовог уводног пасуса:
„Док Вашингтон данас простире црвени тепих за бившег ал-Каидиног вођу, а сада сиријског предсједника Ахмеда ал-Шарау, сиријске мањине и даље живе у страху. Војска разарања — нешто између Mad Max-а и Lollapalooze — креће се кроз пустињу јужно од Дамаска.
Ко их је послао? Нико не зна. Шта желе? Ни то није јасно. Али као некадашњи заробљеник Шараиних џихадиста, не могу рећи да ме ишта од овога што гледамо у Сирији изненађује.“
О томе шта се данас дешава у Сирији у америчким мејнстрим медијима готово да се ништа и не чита. Умјесто тога, читаоцу се сервирају бајке попут ове из понедјељног Њујорк тајмса, гдје Роџер Коен описује „пут господина Шарае од џихадисте који је желио да убија америчке војнике до данашњег отменог, беспрекорно одјевеног државника који шармира свијет“, под насловом „Сиријско село и дуги пут до Бијеле куће“.
Само ти настави продавати још те узвишене магле, Роџере.
А ево шта, истог дана и у истом листу, пише и Кристина Голдбаум:
„Састанак господина ал-Шарае у Вашингтону најновији је корак у трансформацији овог исламског бившег побуњеничког вође, који је некада био означен као терориста од стране САД, уз награду од 10 милиона долара за његову главу.“
Отмен? Помирљив? Беспрекорно одјевен? Ниједно од тога. Та одијела изгледају као јефтина крпа. „Најновији корак у трансформацији“?
Надам се да видите шта се овдје дешава. Порука је јасна: прихватите овог човјека онако како га центри моћи представљају, и немојте се више освртати на пут који је прешао, на одсјечене главе, нити на то ко је све ту стајао иза њега.
Голдбаум затим наводи да је ал-Шараа у Вашингтон дошао „да потпише споразум о приступању 88 држава у глобалној коалицији за пораз Исламске државе, која је и даље активна у Сирији“. Извините — шта?
Ал-Шараа, који је Исламској држави све само не странац, био је под америчким санкцијама као терориста све до прошлог петка, када га је Министарство финансија повукло са листе; Сирија је, упркос томе, и даље означена као држава спонзор тероризма. И сада се он налази у Овалном кабинету на некаквој свечаности потписивања?
Доба свеопште тајности
У овом добу свеопште тајности можда никада нећемо знати зашто су Трамп и његов тим увели ал-Шарау у Овални кабинет. Моја претпоставка је да је у питању договор о томе како ће ал-Шараа управљати — односно, како ће му бити наређено да управља — својим односима са Израелом, имајући у виду да је циљ израелске стратегије да оно што се још формално назива Сиријска Арапска Република претвори у разбијени мозаик док води свој „рат на седам фронтова“.
Укратко, ал-Шараа је сада у потпуности постао инструмент империјалне политике и њених продужетака. Добио је задату улогу — и поступаће по њој.
Док сам гледао како тај салафистички убица удобно сједи у једној од оних империјалних фотеља, преко пута Трампа, синуло ми је да сам у свом дугом животу већ много пута доживио оно за шта сам мислио да никада нећу видјети.
Само сам на тренутак заборавио шта је постало од америчке републике откако су јој 1945. године побједе донијеле више моћи него што је икада могла да носи без посртања.
Зато је бесмислено говорити о „згражавању“. Ал-Шараа је крајње ружан примјер, доведен у Вашингтон од најружнијег политичког продукта који је икада сједио у Бијелој кући, али он је само један у дугом низу диктатора и разних мрачних типова којима се указивала иста част.
Можда је — ако се то уопште може рећи — најприземнији међу њима, али није једини, нити најгори у сваком погледу.
Узмимо, рецимо, шаха од Ирана као један од раних послијератних примјера. Хари Труман га је угостио у Бијелој кући 1949. године, само двије године након што је започео Хладни рат — онај исти који је, у суштини, сам и покренуо — и четири године прије него што су ЦИА и Британци оборили демократски изабраног Мохамеда Мосадега у Техерану.
А онда су још четворица америчких предсједника наставила да му отварају врата: Џон Кенеди 1962, Ричард Никсон 1969. и 1973, Џералд Форд 1975. и Џими Картер 1977.
Године 1970. дошао је ред на Сухарта. Никсон га је позвао у државну посјету пет година након што су ријеке Индонезије потекле црвене од крви — по најновијим процјенама, милион људи који су бранили достојанство које им је непоновљиви Сукарно улио у тренутку стицања независности.
Реаган је, кад је угостио Сухарта, приредио државну вечеру и хвалио тог суровог диктатора због његовог „мудрог и постојаног вођства“.
Аугусто Пиноче био је Картеров гост 1977. године, четири године након пуча који је збацио легално изабраног чилеанског предсједника Салвадора Аљендеа. Ефраин Риос Монт стигао је 1982, на Реаганов позив, у вријеме када је — као најгори од свих гватемалских војних диктатора — већ дубоко био загазио у кампању терора и геноцида која је до данас оставила трајне ожиљке у колективном памћењу гватемалских Маја.
И тако даље, нажалост.
Сви ти људи — а ко би их све пребројао — имали су своју сврху, баш као што је сада има и ал-Шараа. Ако хоћемо да се згражавамо над тим што се овај човјек нашао у Овалном кабинету, онда бисмо морали да се згражавамо над цијелих осам деценија понашања америчке империјалне политике у свијету.
Овај тренутак бар можемо искористити да признамо оно што већ дуго стоји пред нама: да наши наводни лидери имају склоност ка масовним убицама, тиранима, геноцидима и диктаторима сваке врсте, а да истовремено управљачке елите Вашингтона гаје дубоко неповјерење — чак и аверзију — према демократији, њеним процесима и свакоме ко, ван западног круга (а понекад и унутар њега), стоји у њихову одбрану.
Ови људи нису изузеци нити „скретања с пута“. Они су стална глумачка постава америчке спољне политике. Америчка држава је неке од њих сама створила. Нема сумње да је створила и човјека који данас себе назива предсједником Сирије.
Не, Ахмед ал-Шараа није никакво изненађење. Он је само најновије лице једне стварности с којом би, најзад, требало да се суочимо.
Патрик Лоренс, дугогодишњи дописник из иностранства, прије свега за International Herald Tribune, данас је колумниста, есејиста, предавач и аутор. Његова најновија књига је Journalists and Their Shadows. Међу претходним дјелима издваја се Time No Longer: Americans After the American Century.
Извор: Z Network
