У 19. веку владала је мода освајања националних независности, у 20. смо имали марксизам и антимарксизам, а сада имамо екологију, каже француски писац који данас стиже у Београд на сајам књига
Бити Србин: проклетство или благослов? Србија, да ли је то земља? Идеја? Стање?
Ово се пита Патрик Бесон, француски писац и публициста, у својој новој књизи „Ђоковић: Одбијам, рат звезде”, која је код нас објављена у издању „Чигоја штампе” у преводу Татјане Шотре, која је и аутор предговора за књигу. Бесон данас стиже у Београд, где ће, поводом поменуте књиге, бити гост на 65. мeђународном београдском сајму књига који управо данас и почиње.
Некада чест гост нашег града, Патрик Бесон сада долази после дуже паузе и то, како за „Политику” каже, са осећањем среће:
– Као и сваке године, када бих био ту, као када сам са амбасадором своје земље био једини Француз у Београду. Сањао сам о тој срећи за време санкција, и поготову у време бомбардовања, испуњавала ме је, и сваког дана када бих, у миру, шетао Калемегданом, што редовно чиним кад год дођем већ пуне двадесет три године.
Не чуди, стога, што се латио теме Ђоковића, чији став да се не вакцинише здушно брани у књизи, а „аустралијску аферу” ставља у контекст већ чувеног „разапињања” Србије и Срба. Указује на то да се српском тениском шампиону готово замера његова интолеранција на глутен и да се код двоје Ђоковића (Новака и његове супруге) критикује управо оно што се слави код свих осталих парова: крајња брига о сопственој личности и о свом окружењу.
Мада се Патрик Бесон, како сам признаје, уредно вакцинисао против вируса корона, то му не смета да брани Новаков став да то не уради. Сведоци смо да други нису били тако толерантни, не само у Аустралији него уопште. Сви још памтимо жучне вербалне окршаје вакцинисаних и невакцинисаних на друштвеним мрежама. Да ли његов толерантан став такве иритира?
– Када човек има своје мишљење не треба да оклева пред реакцијама једних или других, ма какве биле те реакције. Никада се нисам обазирао на то шта други мисле о ономе шта ја мислим, у супротном бих престао да мислим – одговара.
Кроз Новаков случај, Бесон указује на бројне апсурде, па и оне везане за екологију: на овој прегрејаној планети, зими цвокоћемо од хладноће. Поготово нам ове зиме прегрејаност планете неће нимало помоћи.
– У идеологијама увек постоји нека мода: у деветнаестом веку владала је мода освајања националних независности, у двадесетом смо имали марксизам и антимарксизам. Екологија је нова идеологија у моди. Да ли ће екологија спасти планету? Надам се, мада нисам у то сигуран – каже Бесон.
Мада је књига „Ђоковић: одбијам” саткана од есеја, од којих је сваки адекватно насловљен, она представља и заокружену целину, јер прати Ђоковића од детињства до данас, обухватајући све кључне моменте његове каријере. Али пишући о „бед боју нежног срца”, како назива Ђоковића, док његове главне ривале Федерера и Надала декларише као „два хладна мезимца”, Бесон дискретно провлачи и податке о себи, попут оних да не воли да игра тенис или да у ресторан увек долази 20 минута раније као Ђоковић на терен. Има ту још доста детаља, речених сасвим узгред. Писац увек пише о себи?
– Наравно, писац увек пише о себи, рачунајући и оно када пише о другима – потврђује.
У есеју „Православац” Бесон тврди да је Србија несумњиво у некој вези са Исусом, често разапињана на крст. Највећа патња налази се на истоку. Оптимиста гледа према Њујорку, а меланхолик према Москви, каже. Нема сумње да је свестан да је овде завредио симпатије многих због свог става према Србији, али да управо због тог истог става многе и нервира. На све то он каже:
– Заинтересовао сам се за историју српског народа и могао сам да приметим да му патње никада нису недостајале. Мислио сам да би Ђоковић, са својим талентом за игру и политичком интелигенцијом, могао избећи то проклетство. Е па, није могао.
Извор: Политика
