Нико нормалан не жели рат. Свако нормалан је за мир. То уопште није спорно. Шта је спорно? Више тога, али бих издвојила оно што ме посебно нервира и што сматрам једним од проблема. Ради се о папагајском понављању излизаних фраза „мир, брате, мир“, „водите љубав, а не рат“ и слично. У контексту актуелног сукоба, на друштвеним мрежама се просто утркују ко ће пре експлицитно изразити своју љубав према свеопштем светском миру. Ако се у овом тренутку јасно и јавно „не запљунеш“ да си за мир, можда те доживе као конфликтног или, не дај Боже, као русофила. Међутим, овај хипи shit је изванредно употребљив и већ дуго користан механизам „пацификације“, односно глобалног отупљивања (што је саставни део процеса покоравања, односно претварања у тупог радника и посвећеног конзумента, који је увелико у току). Таква перспектива инхибира у покушају да се сазнају и разумеју истински узроци конкретног сукоба и дефинише одговорност обе зараћене стране, као и истински интереси који иза сукоба стоје (шире гледано, та перспектива је користан механизам спречавања било каквог супростављања интересима глобалног капитала на свим нивоима, од микро до макро нивоа).
То је и амбиција једне такве, (западно)медијски наметнуте перспективе. Заправо се ради о класичној замени теза. У оквиру такве перспективе се као кривац означава онај ко је у некаквом дефинисаном времену испалио метак, а изостаје шири временски (друштвено- историјско- економско – политички) контекст, у оквиру ког се тачно могу сагледати позиције сукобљених страна, као и појединачна одговорност. Најиритантније је када се у случају сукоба de facto приклања једној од страна, а онда се употреби читав арсенал поменутих фраза како би се демонстрирала тобожња брига, емпатија, љубав и „непристрасност“. Све то сугерише особену интерпретацију сукоба и беспоговорно дефинисање „кривца“. Истовремено се потпуно игнорише поменута предисторија, а игноришу се и жртве означеног „кривца“ и, још горе, постају ирелевантне, јер је он, забога, испалио тај метак у околностима пажљиво одређеног времена и постављене сценографије. То што је супротна страна, у случају конкретног актуелног сукоба, претходо испалила хиљаде метака и побила хиљаде људи (међу којима и стотине деце), није уопште релевантно.
Можда није ни познато, јер медијски није интересантно (што је еуфемизам), а при том је контрапродуктивно, посматрано са аспекта циљева подстрекача на сукоб, маскираних у глобалне душебрижнике и предане „посреднике“ у „решавању“ и „превазилажењу“ сукоба (применом метода наоружавања дефинисане „жртве“ и медијским наступима који изазивају немир и страх). Већ виђено. Питање за све „пацифисте“: где сте били претходних осам година, колико овај сукоб заиста траје? Тобожња неутралност (изражена вербално или кроз некакве инфантилне илустрације) је чиста патетика, лицемерје и показатељ потпуног потпадања под утицај западне интерпретације, доминантно присутне у (западњачким) медијима. Разумем, тако је лакше, конформизам је исплатив и задржава у зони комфора. Али не оправдавам. Цитираћу једну реченицу одличног текста који нађох недавно на интернету: „Ко је до данас ћутао о Донбасу, нека данас не говори о Украјини“. И нека не буде патетичан, за Бога милога.
Проф. др Марица Шљукић
Извор: Фејсбук
