Јозеф Рацингер обиљежио живот и мисију Католичке цркве током шест деценија на размеђи XX и XXI вијека. Он заиста јесте закључио једну еру, али и отворио врата новој.
У моменту избора кардинала Јозефа Рацингера за 265. по реду папу знало се да ће његов понтификат бити историјски бар по два занимљива детаља: био је први Њемац на катедри Св. Петра након пола миленијума, а са својих 76 година најстарији изабрани папа још од 1730. године, када је 78-годишњи Климент XII ступио на чело Католичке цркве.
Оно што се те, 2005. године, није знало је да ће Бенедикт XVI обиљежити историју и трећим куриозитетом: својевољно се повукао са дужности 2013. године, што је први такав чин у скоро пуних шест вјекова, односно након што је 1415. године исто учинио Гргур XII. Само ове чињенице оправдају став бројних познавалаца Католичке цркве да смрт 95-годишњег папе емеритуса представља крај једне ере. С друге стране, та ера дефинитивно није била једнозначна и идилична, а оцјене личност и дјела покојног понтифекса осцилирале су од апсолутног дивљења до жестоких критика.
Рацингерова широка ерудиција и бриљантан интелект инспирисали су кардинала Јоакима Мајснера да га прогласи „Моцартом теологије“, док су инсистирање на стриктној оданости црквеним догмама и често изражена нефлексибилност у ставовима били разлог да му постмодерни критичари нађену надимке као што су „Божији ротвајлер“ или „Панзер (оклопни) кардинал“. Такође, док је за једне Бенедиктов понтификат био одраз црквеног континуитета, утемељног у традицији, за друге је главна заоставштина осмогодишње службе заправо његов насљедник – атипични папа Фрањо, који, да није било Бенедиктовог повлачења, тешко да би икад постао папа.
Као што то увијек, скоро по правилу, бива с личностима које духовним и интелектуалним дјелом, али и дужином животног вијека, успијевају да оставе снажан печат на једно вријеме, тако ће сасвим сигурно и Рацингерова епоха завриједити темељне и детаљне анализе, чија нијансираност и избалансираност можда могу доћи до изражаја тек сада, с његовом смрћу.
Рођен као Јозеф Алојз Рацингер 1927. године у малом баварском мјесту, студирао је филозофију и теологију на Универзитету у Минхену, а постао свештеник 1951. године. Након докторирања 1953. године, радио је као професор на универзитетима у Тибингену, Бону, Минстеру и Регенсбургу. Млади даровити професор теологије завриједио је пажњу кардинала Јозефа Фрингса из Келна, који га је изабрао за свог теолошког савјетника током Другог ватиканског концила (1962-1965), сабора чији је задатак био да „модернизује“ однос Цркве према мијењајућем свијету.
Ватикански сабор представљао је прекретницу у функционисању Католичке цркве за велики број клирика и лаика, па и за самог Рацингера, док ће амбивалентан однос према сабору остати једна од горућих теолошких тема до данас, често представљајући тачку прелома између традиционалистичког и прогресивистичког погледа на релацију Цркве и свијета. Рацингер ће деценијама касније своју улогу на сабору образложити ријечима: „Наравно да сам био прогресиван, али у то вријеме бити прогресиван није значило одвојити се од вјере, већ научити да се она боље разумије и боље живи“, правећи тако отклон од оних интерпретација које су сабор виђеле као начин да се Црква „наново створи“.
Изузетно образовање и истанчан богословски ум препоручили су Рацингера за бискупа Минхена, затим и кардинала, да би за вријеме папе Јована Павла II дошао на чело Конгрегације за доктрину вјере, чији је задатак да чува исправност вјерских и моралних учења, као и да истражује и рјешава тешке преступе. Остало је забиљежено да је кардинал Рацингер, запрепашћен тежином и обимом посла који му је повјерен, тражио од папе Јована Павла II да буде разријешен и постављен за обичног библиотекара, што је овај одбио.
Управо се кроз Конгрегацију за доктрину вјере Рацингер сусрео с детаљима најтежег скандала који је потресао Католичку цркву, а тицао се педофилије и других видова злостављања од стране католичког свештенства и јерархије. Оцјена Бенедиктове улоге у рјешавању овог проблема такође је амбивалентна.
Док многе организације жртава злостављања сматрају да није учинио довољно да се сви случајеви истраже и виновници казне, с друге стране остаје чињеница да је Рацингер урадио по овом питању више него сви његови претходници заједно. Под његовом управом омогућене су брже истраге поднесених пријава, измијењене су правне одредбе и старосна граница за пристанак на односе подигнута на 18 година.
По званичним подацима, од 2004. до 2014. године, рашчињено је преко 800 свештених лица, међу којима и Марсијал Масијел, чији је случај, након деценија бројних оптужби, по први пут озбиљно размотрен и санкционисан управо када је Рацингер изабран за папу. Упркос, прилично оправданом, ставу да Католичка црква мора учинити још више по питању злостављања, Бенедиктовим залагањем је коначно срушен „зид ћутања“ који је претходно грађен на ову узнемирујућу тему.
Разумијевање потребе да Црква иде у корак са свијетом у коме постоји и ђелује, с једне стране, али и страх да ће се извитоперити у нешто што није, с друге, остале су главне преокупације папе Бенедикта XVI током његове службе. Увијек наглашавајући да човјек није само од вјере или само од разума, те покушавајући да нађе баланс између исконске мисије Цркве, како ју је он схватао, и савременог друштва у ком човјек данашњице живи, Рацингер је остао упамћен по често цитираној реченици, коју је изговорио дан прије него што је изабран за папу: „Градимо диктатуру релативизма која ништа не признаје као коначно а чији је крајњи циљ само да задовољи човјеков его и његове жеље“. Но, та сумњичавост према продуктима модерности није га спријечила да буде и први папа који је, у начин комуникације са свијетом, унио и друштвене мреже, отворивши Твитер налог у децембру 2012. године.
Судећи по свједочанствима људи који су га лично познавали, покојни папа емеритус је био више учењак и интелектуалац, неголи владар или администратор. Можда је и зато, на конклави 2005. године, молио Бога да не буде изабран за папу, а сасвим сигурно је терет управљачких дужности допринио да један традиционалистички перципиран папа учини нешто тако далеко од традиције, односно да 2013. године напусти службу, наводећи као разлоге старост и физичку немоћ.
Тешко је рећи да ли је Ентони Графтон, историчар са Принстона, био у праву када је прије десет година написао да је „Бенедикт највећи интелектуалац који је владао црквом још од Инокентија III“, који је био на трону од 1198 до 1216, али оно што је сасвим сигурно је да је Јозеф Рацингер обиљежио живот и мисију Католичке цркве током шест деценија на размеђи XX и XXI вијека, те да заиста јесте закључио једну еру, али и отворио врата новој.
Др Филип Ивановић
Извор: Вијести
