Поред морала, филм је највећи губитник новог века. Ништа није доживело тако силовит успон и толико брз пад као филм
Двадесети век је прошао у знаку филма као новорођене уметности којој у претходном веку није било равне по утицају. Данашњи свет нема времена за дуге сцене, дивне питорескне кадрове, дубокоумне реченице које размењују људи на великом платну. Језик филма савладан је од стране језика рекламе. Све је брзо, испресецано, интелектуално незахтевно, уметничким неоптерећено…
Више људи не гледају филмове на великим платнима, него путем апликација како би могли да једу, одговарају на поруке и бирају садржај који ће видети, не по квалитету него по ономе што је актуелно у друштву у које покушавају да се уклопе. Серије су постале нова опсесија, и то само због сажетости. Пре ће данашњи човек одгледати једну епизоду од пола сата неког безвредног ситкома него да се мучи са сатима „Рубљова“.
Дакле, поред морала, филм је највећи губитник новог века. Ништа није доживело тако силовит успон и толико брз пад као филм.
Некада најефектније оружје за освајање света, постало је обичан пропагандни канал за пласирање анестезирајућих идеја и ништавне естетике којом се свет огрнуо. Филмови у прошлом веку нису освајали тако што су били огољени пропагандни памфлет, него тиме што су били ремек-дела високе уметности и освајали су лепотом, идејом и уметношћу причања приче. Америка никада не би постала светска сила да није било Холивуда, али морамо признати да је и нас и цео свет освојио Холивуд с почетка века, па тамо негде до 1970-их година.
Након тога почиње велики пад филма, са увођењем Ван Дама, Шварценегера, Бруса Вилиса и осталих глумаца који су тумачили акционе хероје спремне да побију негативце оних националности које су тих година биле у сукобу са Америком, тачније које им нису дозволиле тако лако да отму оно што је Америка намеравала. Филм је лагано прерастао у отворено испољавање мржње, а прихваћен је добро јер су главне улоге играли глумци које су сви волели. Дакле, Холивуд је пласирао мржњу уз помоћ љубави публике.
Шта нам све није пласирано кроз филмове – класне поделе, карактерни клишеи, наметнуте су нам социјалне конструкције без смисла, почели смо да мењамо свој језик лошим преводима још горих фраза, насиље је постало прихватљиво, секс је заузео трон као најважнија ствар на свету, морал је доживео дебакл…
Данас већ видимо филм као огољени пропагандни спот за промоцију девијација сваке врсте, толико отворених да то прелази у банално. Више се редитељи не труде да додају нешто уметничко у филм, већ су и они и глумци само извођачи радова влада у чијим земљама живе или невладиних организација које у њиховим државама делују.
Од инструмента за потрагу за лепотом и причама које ће нам живот учинити богатијим, од нечега што је донекле могло да замени књигу због брзине нарације и доживљавања катарзе, од онога што смо сви волели, па до нечега што не знамо ни шта је, али знамо да би се могло и без тога.
И зашто би један писац писао о филму, због чега би размишљао о том паду и утицају на свет уметности која није његова… Због тога што уметност имитира живот или живот имитира уметност. Како год, уметност умире под налетом идеологије, а човек се испод свега тога, збуњен, пита да ли да опонаша уметност које нема или да живи живот који већ одавно у добу корпоративног капитализма и није његов.
Уколико филм, и овакав какав је, намеће одређене вредности, а те вредности и нису вредности него аномалије, онда треба да будемо забринути за филм као највидљивију и најутицајнију уметност. Припазимо чиме се на нас и нашу децу пуца са екрана.
Извор: Милан Ружић/pecat.co.rs
