
Колумне Андреја Николаидиса, које у себи носе милозвучни вапај, очај и крик због губитка власти и рушења система политичког сатанизма којем је припадао и био истакнути шраф, постале су крем на торти бола која представља прави ужитак за посматрање, „јело“ и читање. Одлука ДПС-а и СД- а у Никшићу да гласају за Крсну славу града га је погодила као метак, у чело, па је констатовао да су за Крсну славу гласали посмртни остаци посмртних остатака тих партија. Укратко, потегао је мач колумне и сабљом им „отпучио главу“, а потом пљунуо на беживотни „труп“ својих милих суверениста који су, намах, ускочили у „клерикалне воз“ и спокојно наставили путовање!
Дакако, Николаидис се није уздржао а да успут не пљуцне и на Црну Гору коју бесконачно, патолошки мрзи, констатацијом да: „суверенистички блок више не постоји,… , односно не постоји више н’о што постоји ‘чојска и сојска Црна Гора'“. Дакако, Црна Гора би у поимању таквих искичмљених ликова могла бити „чојска и сојска“ само у случају када би дозволила да по њеним плећима идеолошке утваре николаидисовског типа играју своје сатанистичке плесове.
Управо зато, своје оцјене Црне Горе може елегантно отправити у кош за отпатке. Не прихвата се. Нема сумње, Николаидис свој очај због тешког пораза идеологије којој је припадао лијечи исмијавањем, шамарањем и пребијањам партија које је до јуче подржавао и које су титрале по његовим тактовима. Николаидисово тумачење да су Ђукановићеви кругови покличима „никад више 1918. саопштавали ‘ми врло добро знамо да ћемо проћи као краљ Никола'“, у неку руку представља иронију предодређене судбине. А тек, Николаидисова констатација да покличи Ђукановићеве уништене и ојађене ‘елите’: „има нас више него довољно, нећемо дозволити“ значе „има нас више него довољно да будемо поражени на изборима“ не може а не изазвати смијех до неба, јер се ради о истини.
Укратко, Николаидис своје дојучерашње идеолошке пулене и сараднике покушава отријезнити и натјерати да уђу у бруталну реалност, мада знамо да је сваки такав покушај само још једна нова „магла работа“. Таква критика заиста може теоретски бити отрежњујућа уколико се, прије свега, Николаидис критички окрене на свој пропали идеолошки опус.
А тога, неће бити и вјероватно је тако добро, чак одлично! У сваком случају, једно се може констатовати: Николаидис се од аждаје своје идеолошке џунгле полако претвара у камилу идеолошке пустиње коју ће редом појахати бедуини којима Николаидис почиње личити на „четника“. Рећи ће му у лице, па ти си постао четник, Андреј!
Војин Грубач
Извор: Фејсбук