Кад се установи пуко копирање и опонашање, онако како му и кад му није ни мјесто ни вријеме, онда се ради о добро познатом феномену кича. А када се ради о оживљавању, о регенерацији древног мотива у новим околностима и на неком новом језику, е онда су се стекли услови да, ако је духовни дјелатник вјешт, имамо ново умјетничко дјело
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Чуо сам врло успјели римејк пјесме ,,American Pie“ у изведби Home Free, и подсјетио се толиких теорија умјетности које кажу да је свака права и успјела активност духа, уствари оживљавање древних истина и мотива из прошлости, нечега што нам је већ у венама или у мозгу, можда и од прије самог нашег рођења. Оживљавање, дакле, а не копирање.
Кад се установи пуко копирање и опонашање, онако како му и кад му није ни мјесто ни вријеме, онда се ради о добро познатом феномену кича. А када се ради о оживљавању, о регенерацији древног мотива у новим околностима и на неком новом језику, е онда су се стекли услови да, ако је духовни дјелатник вјешт, имамо ново умјетничко дјело.
Не знам колико је прикладно на овом мјесту сјетити се Рамба Амадеуса који је препјевао ,,Смрт попа Мила Јововића“, и ту епску пјесму ставио у ритам репа, па је тако цијелу тему приближио новим генерацијама који…оно … прије тога…,,никад чули“ за чувеног српског попа. По мени то јесте примјер успешног римејка, који је збиља вратио причи живот. Иако су неки моји Тодоровићи, сјећам се, тражили ,,да бију“ Рамба јер се ,,руга са попом Милом“.
Овој срџби мојих рођака сигурно доприноси чињеница да мало ко зна како ни чувена гусларска пјесма о попу Милу није настала одмах послије његове погибије, него неких 100 година касније, из пера генијалног Божа Ђурановића. Значи, и покојни Божо је ре-интерпретирао живу народну, усмену, традицију овог херојског догађаја. Тако имамо генезу: догађај- усмена традиција- Ђурановићев спјев – Рамбо… и свака карика у овом ланцу ангажовала је и оплемењивала нова покољења. За Рамбов „римејк“ одговорно тврдим да је образовала цијело једно покољење Милових потомака, а многе је буквално информисали о томе шта се збило под бедемима Никшића.
Овим размишљањима додао бих питање упућено свима колико интерпретација позоришних, филмских, музичких има Ана Карењина, као примарна генијална фикција Толстојева? Па сад с правом можемо да се расправљамо чија је Ана боља и љепша? Она Кире Најтли или она Софи Марсо?
Да не говоримо о увјек новом оживљавању древних умјетнички форми када је ријеч о богослужбеним религијским облицима (нпр- безбројно и разноврсно извођење псалама у јудео – хришћанској традицији читава три миленијума)…
Елем, спектакуларни beat box Home Free који сам поменуо на почетку, засигурно је пјесма „љепша од дјевојке“ односно, успјелији подухват од самог оригинала и уџбенички примјер разликовања блиједе копије од стваралачког оригинала који је надахнут старом темом.
До читања у сљедећем броју….
