Промоција књиге „Писци у биоскопу: књижевна историја наших филмских доживљаја: антологија“ филмског редитеља Слободана Шијана одржана је данас у Српској академији науке и уметности.
Осим аутора, у оквиру Трибине Библиотеке САНУ, у Свечаној Сали говорили су – др Бојан Јовић и Мирољуб Стојановић, док је пригодни поздравни говор под називом “Мали букет дарова” имао уредник ове Трибине – књижевник Миро Вуксановић. Издање књиге коју је приредио један од најзначајнијих режисера са ових простора, потписују Филмски центар Србије и Службени гласник (2020).
Уредник је навео да је данас пажња окренута дописном члану – Слободану Шијану, првом филмском редитељу који је изабран у САНУ, те подсетио да он има више талената, „прави мали букет дарова“, јер је завршио две уметничке академије, био професор, са највише успеха остварен као редитељ, чија је трагикомедија „Kо то тамо пева“ званично најбољи југословенски филм.
Вуксановић је напоменуо да је Шијан највише остварен као филмски режисер, а као сликар је близак „Медијали“, касније неоавангардним покретима, есејиста и телевизијски редитељ, писац књига о филму и критичар… Овога пута пред публиком је као аутор антологије „Писци у биоскопу“ где је окупио приповетке, одломке романа и друге радове.
– Први пут на нашој Трибини говоримо о редитељу, јер, као што је познато, пре Мијача и Шијана нико од позоришних и филмских уметника није биран у САНУ. Важило је необично правило да Одељење уметности нема водеће уметнике из свих области. И даље се понекад, чују приговори, са страхом да ће филмски и позоришни људи променити традицију и суштину националне академије. Али, јасно је да сваки човек када постане важан део националне институције у целости поштује њена правила и да неће одмах наметати себе као правило – истакао је Миро Вуксановић.
Дописни члан САНУ Слободан Шијан у својој беседи, веома надахнутом говору о књизи „Писци у биоскппу“ (2020), приметио је да Србија није богата земља тако да можда зато парола „техника народу“ никада овде није стварно заживела.
– Зато се код нас увек каснило са систематском производњом филмова и ширим развојем кинематографске индустријске базе, па је самим тим и филмска уметност имала помало трауматичан и донекле неправилан, скоковит развој – нагласио је Шијан и подсетио да је и поред свега, Београд био међу првим престоницама у свету где су чувена Браћа Лимијер приказивали свој чудесни биоскопски проналазак у јуну 1896. године:
– Онда 15 година касније, популарни глумац Чича Илија Станојевић режирао је целовечерњи филм “Живот и дела бесмртног вожда Kарађорђа” (1911), који је са својих 60 минута трајања или 1800 метара дужине, био један од првих дугометражних филмова у целом свету, што је било “прилично достигнуће за једну неразвијену кинематографију”.
Шијан је открио податак да је вестерн „Тхе Сqуаw Ман“ из 1914. године сматран за једног од првих дугометражних филмова снимљених у Холивуду.
Редитељ се осврнуо на Први светски рат и аустроугарску окупацију која је зауставила све. Тако су у читавој Европи после 1914. Американци преузели апсолутно вођство у производњи и приказивању филмова у свету, док је у Србији, како Шијан наводи, „и поред усамљених успеха, са систематским развојем филмске индустрије, све то ишло траљаво“.
– Други светски рат је осакатио или уништио и оно мало до тада снимљених филмова, а нова социјалистичка власт је прогласила да филм почиње од ње и ми смо потпуно заборавили да смо се и пре комунизма дружили са филмом – рекао је Шијан и додао да се први део ове антологије „Писци у биоскопу“ бави управо периодом пре стварања Федеративне народне републике Југославије и реконструкцијом живота са филмом.
Ипак, он сматра да је непобитна чињеница филмске културе у Србије, а нарочито у њеном главном граду, да се овде никада није каснило у једној ствари – „у гледању филмова и великој љубави према филму, јер је у Београду филм увек дисао пуним плућима, али не кроз производњу, већ као важан део живота наших људи“.
Своју књигу поделио је на историју филма у два дела: до краја Другог светског рата и на историју филма социјалистичке Југославије, „значи после овог рата, када је кинематографија успостављена као државно организована и финансирана делатност.“
– Успео сам на крају да поделим ову „историју“ на одговарајућа поглавља и да за готово сваки текст у антологији напишем свој коментар како бих увезао све то у кохерентију целину – закључио је Слободан Шијан и напоменуо да ће бити ускоро објављено и друго издање књиге, којој ће додати још пет или шест нових прича наших знаменитих писаца, те мисли да ће онда дело бити комплетније.
Извор: Tanjug
