Већ на први поглед, књига врви противречностима, кратке целине записиване су очигледно према тренутним расположењима аутора. Можда би се изгубило оно највредније – страст, извесна нервоза, поштено самоиспитивање – да је тематски логичније сређена, хладне главе редигована. Ја мислим да је добро што је пред нас изашла каква јесте
Књижевник Добрица Ћосић, називан и “оцем српске нације”, написао је књигу о маршалу Јосипу Брозу Титу, кога су у социјалистичкој Југославији опевавали као “највећег сина наших народа”. Што се тиче њиховог међусобног односа, свакако је Тито био Добрици “отац”, а побуне синова против очева нису ретке.
У предговору Књиге о Титу аутор објашњава да је ту књигу писао “…због сумње у упитни лук моје идеолошке и политичке еволуције: зашто сам ја титоист постао антититоист; зашто је међусобно поверење претворено у политичко непријатељство”. Значи да се не ради само о прилозима биографији Јосипа Броза.
Познавао сам обојицу. Представљен сам Добрици 1947. године када је он био шеф Агитпропа, а ја млади песник из Војводине. Никад нисам припадао кругу његових блиских пријатеља, али неколико пута ми је помагао и позитивно утицао на мој живот. Често се нисам слагао с њим, али повремено смо се виђали до пред његову смрт. За Тита сам од 1965. до његове смрти 1980. радио као преводилац за немачки језик.
Већ и због личног познанства са обојицом, узбуђено и радознало сам читао нову књигу о Титу из пера особе која га је добро лично познавала, дискутовала с њим лицем у лице, па готово тестаментарно оставила неку врсту исповести како је од ватреног присталице постала огорчени противник свог ратног команданта.
Рођен да буде председник и маршал
Већ на први поглед, књига врви противречностима, кратке целине записиване су очигледно према тренутним расположењима аутора. Можда би се изгубило оно највредније – страст, извесна нервоза, поштено самоиспитивање – да је тематски логичније сређена, хладне главе редигована. Ја мислим да је добро што је пред нас изашла каква јесте.
Постоје неке Ћосићеве тврдње које су запрепашћујуће нетачне. Каже за Тита да је његово образовање “засновано углавном на Коминтерниним курсевима”, тврди да “не зна ни један језик, чак ни матерњи”. Могу да посведочим да је Тито говорио немачки и руски одлично, француски и мађарски пристојно, служио се енглеским језиком, слушао сам га на међународним сусретима. Чак је волео да покаже како у већем друштву са разним партнерима говори непосредно на њиховим језицима иако су преводиоци за случај потребе стајали иза његових леђа.
Маркса, Енгелса, Лењина читао је у оригиналу, био сам присутан кад је са тадашњим немачким канцеларом Хелмутом Шмитом на немачком дискутовао о једном од оснивача немачке социјалдемократије Аугусту Бебелу. Ја сам га једном питао шта мисли о сукобу између Маркса и Енгелса с једне и Фердинанда Ласала с друге стране, савршено је био упознат са тим проблемом. Добрица Ћосић је за време Мађарске револуције имао проблема што је знао само руски, а било је тада опасно са пратиоцем на улици чак и тихо говорити тим језиком. У овој књизи радо цитира Камија, Ничеа и друге, али само ако су књиге из којих цитира биле преведене на српски, то сам проверио.
Понекад о Титу пише са огромним поштовањем. “Он не игра команданта војске и председика државе; он је то; он ничим не показује да врши дужност, а врши је самим својим постојањем и понашањем. Тај човек као да је рођен да буде председник и маршал.” (Кад цитирам, задржавам интерпункцију из књиге.) По мом мишљењу, тим речима савршено је описао историјску фигуру Јосипа Броза познатијег по свом псеудониму Тито.
Нешто даље каже да понекад “блесне претња у зеленкастим очима… Нисам ни на једном човеку видео такве очи… Благоје Нешковић ми је говорио да Тито има очи риса”. Потврђујем, кад би се наљутио, Титов поглед умео је за час да се претвори у опасну претњу, ја сам негде написао да су то биле “очи лава”.
Тигорва болест и Стаљинова смрт
Познато је да је Добрица Ћосић био позван да Тита прати на великој турнеји по Африци 1960. године. Он вердостојно пише како је тада имао прилику да доста разговара с њим и утроје са Јованком, али такође и у четири ока, да је маршал био “отворен за све теме, иако је политика његово биће и његова страст.” Опис тих разговора је драгоцени део књиге. Није ме зачудило да је Тито наводно рекао: “Често посумњам: има ли смисла све ово што радим? Резултати су врло мали. Понекад никакви.”
Седећи поред њега као преводилац, приметио сам да пред телевизијом и новинарима увек показује енергију, одлучност, чврстину, али кад се рефлектори угасе, тај израз би нестајао као да је скинуо маску.
Ћосић констатује да се Тито “не одриче ниједног задовољства. Ни у чему није аскета.” Слажем се, али подсећам да су аскете често веома опасне; Хитлер, на пример, није пушио, није пио алкохол, конзумирао је веома једноставну храну, најчешће вегетаријанску, учтиво умео дамама да љуби руке, да мази децу и псе, а најгори је убица у историји.
Добрица је питао Тита како је доживео вест о Стаљиновој смрти. Одговорио је без емоција: “Вест о Стаљиновој смрти примио сам заједно са депешом да је тешко болестан мој пас Тигар. Страшно ми је било жао Тигра. Био је то диван пас”.
Путописни описи земаља Африке које је посетио достојни су значајног писца Добрице Ћосића.
Сукоб са најближим сарадницима
Веома занимљив је опис Титовог сукоба са најближим сарадницима коме је Ћосић случајно немо присуствовао, а који доказује како се слободно разговарало са маршалом. Тито је Насеру био обећао да ће Југославија за пиринач платити далеко већу цену него што је била берзанска. Када су се вратили у резиденцију, Вељко Мићуноћ је у својству заменика министра иностраних послова напао Тита:
“Ко вас је, друже маршале, овластио да плаћате Египту седамдесет три милиона долара изнад светске цене пиринча? Ја сам члан савезне владе и ја пред владом одговарам за ваше галантно чашћење Насера”.
Звучи аутентично. Добрица каже да се Тито “тресао понижен пред нама који смо присуствовали Мићуновићевој дрскости”. После вечере је Мићуновић, пише даље, рекао Ћосићу: “Мене ће ухапсити када се вратимо у Београд”. У Ћосићевој књизи нема података шта се после стварно догодило, па ја констатујем да је Мићуновић пребачен на веома одговорно место амбасадора у СССР. Колико је поверења Тито у њега и надалље имао доказује да је био присутан и написао записник драматичног састанка Тита, Кардеља и Ранковића са совјетским вођама Хрушчевим и Маљенковим, који су поводом Мађарске револуције били тајно долетели у Пулу.
Веома ми је чудна, готово сумњива, Добричина белешка о томе да га је Тито позвао 19. новембра 1961. увече и говорио:
“Кардељ и Ранковић су основали фракције да разбију Партију. Кардељ је вођа леве фракције, Ранковић десне. Они су националисти. Ја им то нећу дозволити. Обрачунаћу се са фракционашима. Нећу дозволити да ми разбију Партију. Водићу нову политику. Двадесет првог децембра, на дан Армије, саопштићу народу шта намеравају Ранковић и Кардељ. Они желе да разбију самоуправну Југославију и њен самоуправни социјализам. Ти ћеш бити изабран за секретара Партије и председника Србије”.
Не могу да замислим да је то истина. Ранковић је пао много касније, заиста је било дискусија и неслагања између Тита и Кардеља, једном се Кардељ наљутио и одвезао у Енглеску бесан, очајан, али ја мислим да је њихов међусобни однос био сличан односу Маркса и Енгелс. Кардеља сам такође познавао, преводио му, а једном сам тврдио да преводилац своје клијенте интелектуално види у гаћама. Добрица пише да је ту Титову понуду одбио, да му је рекао да жели да остане само писац, да је на Дан армије устао у зору и купио “Борбу”, па наставља: “На моју срећу, није било ни речи о Титовој смени Кардеља и Ранковића”.
Добрица Ћосић ту себе ставља у исти ранг са Ранковићем и Кардељем. С тим у вези рекао бих: свака част, али то је којешта. Подсећам да је тридесетак година касније Слободан Милошевић Добрицу Ћосића поставио за првог председника Савезне Републике Југославије (Србије и Црне Горе, јер су остале републике већ напустиле заједничку државу). На тој функцији је био од 15. јуна 1992. до 1. јула 1993. године. када је после сукоба са Милошевићем смењен тајним гласањем у оба већа савезног парламента.
Случај Ранковић
Враћамо се у време шездесетих година прошлог века. Добрица се зближио са Ранковићем. Пише да су Ранковић и он здушно били за Југославију, а да ју је Тито разбијао. Моје је виђење да је Ранковић заиста искрено желео јединствену Југославију, наравно са одговарајућим утицајем најмногобројнијег народа, а на челу са чврстом руком. То је било у супротности са значајним правима шест република на основу новог Устава из 1968, што је Југославију приближило некој врсти конфедералног статуса, али са уједињујућом улогом војске и пре свега самог Тита.
Добрица Ћосић: “Политичка ликвидација Ранковића представља и крај мојих односа са председником Титом”. То је тачно. Реч је о пленуму руководства СКЈ на Брионима 1. јула 1966. када је после громовите критике наводно због прислушних уређаја које је Удба поставила у Титовим приватним просторијама, Ранковић смењен са свих функција. Добрица пише да је сазнао унапред шта ће се догодити на састанку њих тридесетак код Милојка Друловића (мог доброг, драгог друга, додуше, о “случају Ранковић” никад нисмо разговарали, нисмо ни када ме водао по Србији и кад сам пио незаборавну стару шљивовицу која је пре него што су је у његову част отворили одлежала педесет година у храстовом буренцету.) Добрица каже да је 28. јуна написао дугачко писмо Титу у коме брани Ранковића, у коме моли Тита да га никако не смени. У Добричиној књизи писмо је штампано у целости. Тито му није одговорио, никад више није успостављао контакт са Добрицом.
“Српска нација је понижена и осрамоћена”, констатује Ћосић у својој књизи о Титу.
Ипак, остаје члан ЦК СК Србије. Две године касније, 29. маја 1968. говори о тешкој ситуацији у Србији, пре свега о прогону Срба на Косову, али сутрадан долази до дискусије и он је називан националистом, опозиционаром, лажовом, пораженом бирократском снагом, перфидним типом, “…све у том стаљинистичко-бирократском стилу”, коментарише у својој књизи. На следећим страницама често ће рећи да је “бојкот”, коме је био подвргнут, “стаљинистички”. Ја стаљинистичким називам процесе у СССР-у на којима су доскорашње партијске вође приказане као шпијуни, мучењем натерани на “признања” и убијани. Добрица није био искључен из Партије, а књиге су му излазиле у огромним тиражима. Забрањена је била једино књига есеја Моћ и стрепње, а Добрица тврди да је то било по налогу који је стигао из кабинета председника Републике. То је била свеска од 144 страница штампана у тиражу од 6000 примерака.
У вези са студентском побуном 1968, констатује о Титовом говору на телевизији: “Како је вешто и убедљиво подржао и афирмисао студентски покрет – то је за антологију политичке тактике и лукавства”. Слажем се. Сва срећа што Добрица није знао шта ми је Душко Митевић испричао о настанку тог интервјуа.
Параноја
Ћосићева супруга Божица 27. јуна у радној соби проналази прислушне уређаје. Он пише да је у ноћи после тога стражарио са ловачком пушком, а у суседној кући његов пријатељ Срба Савић такође стражари са ловачком пушком. Очекује “да полиција инсценира неки препад на кућу да би се дочепала свог уређаја и уништила оно што се, ваљда, у кривичном праву зове корпус деликти”.
За мене је то већ параноја. Добрица је у то време још члан ЦК Србије. Не верујем да као шеф Агитпропа одмах после рата није знао да тајна служба прислушкује грађане, можда је и примао извештаје, можда су прислушкујући мене, знали да могу у мене имати поверења, унапредити ме као клинца за уредника, после за Титовог преводиоца. Јесте, прислушкивало се. Узречица је била “Озна све дозна” и “Удба је наша судба”. Пракса је зато тада била да се поверљиви разговори воде на отвореном.
Узгред, Добрица Ћосић је остао члан Савеза комуниста док лично није из њега иступио 1. маја 1971. Званично му је речено да тужи суду “Н. Н. лице” које му је ставило прислушни уређај. Па, та “власт” је била “духовита”.
О Крлежиној “Хабзбурговштини”
Писац Добрица Ћосић очигледно није волео писца Мирослава Крлежу. “Крлежа је адекватан идеолошки и поетски израз титоизма у хабсбурговској варијанти”. Наравно да се Крлежа може критиковати са разних страна, али кад Ћосић кажипрстом на овакав начин показује на Крлежу због “хабзбурговштине”, са остала четири прста указује на себе. Нападао је политички, не књижевно, своје раније пријатеље Марка Ристића и Оскара Давича јер се нису слагали са његовим ставовима.
Схватиће Добрица да је претерао називајући Титову владавину стаљинистичком, па тврди: “Чим је учврстио своју аутократију, своје непријатеље престао је да убија и шаље на робију, али их је политички обезначио осуђујући их високим пензијама и празним титулама”.
У вези са сменом Марка Никезића, помало зачуђено констатује: “Чистка либерала извршена је без традиционалне, стаљинистичко-титовске оштрине. Нису проглашени издајницима”. С друге стране, такође се чуди што “…многи Срби још увек обожавају Тита, католика, аустроугарског поднаредника…”
Ја се чудим Добричином речнику; кад критикује Тита, пада му на памет да му замера што је крштен као католик.
Ћосићево колебање
Воли Добрица Ћосић да цитира све чега се дохвати, хтео би да делује као европски интелектуалац, има срећу што је код нас много тога заиста могло да се чита солидно преведено на наш језик, па налази ослањајући се на Малроа: “Тито се стропошта под својим прошлим победама”. Да ли је Ћосић знао да је Малро тврдио за себе да је као агент коминтерне радио у корист кинеских комуниста двадесетих година прошлог столећа – има, додуше, гласова који тврде да то није тачно, његово јуначење се дешава само у његовим романима. Малро је несумњиво био комуниста, одлазио у СССР, учествовао у Шпанском грађанском рату, после у француском покрету отпора, свакако је био херој антифашистичке борбе, али је са левице прешао на десницу и постао Де Голов министар.
Ћосићева Књига о Титу нарочито при крају врви од негативних оцена човека коме се у младости толико дивио, био је, каже, “светска варалица”, “он је за сваки талон имао карту која нешто носи. Он јесте човек среће у политици”.
Белешке крајем седамдесетих година доказују да се готово хистерично, параноично бојао да ће га ухапсити, а чини се да то заправо прижељкује да би заиста постао жртва својих идеја, “…има и других могућности да ме Удба среди”. Тврди да га је Кардељ спасао хапшења, јер би тиме од њега “направили новог Солжењицина”. Пише поводом разлаза Тита са Јованком: “…причају Срби, посвађала се с Јосипом Брозом због прогањања Срба у Хрватској и Армији”. Зар Добрица није знао више о том “случају”?
Априла 1979.: “Тито је старац који више не успева да сакрије сенилност и неизлечиве болести”, али признаје да је био “несумњиво храбар и талентован властодржац”. Пошто је Титу ампутирана нога, Добрица се ипак тргао и бележи: “Био ми је ратни командант и вођа у кога сам веровао. Он је условио судбину мог нараштаја”; “памтим тог снажног, строгог и лепог човека из његових најбољих дана”; “он моћ и славу није наследио. Он их је стекао. Изузетном вољом, храброшћу, интелигенцијом и лукавством. Он је био даровит и способан политичар”.
Пред сам крај књиге, Добрица Ћосић признаје: “Записујући сва размишљања о Титовој смрти и сахрани, застајем поколебан мојим негативним оценама Титове личности. Као да ме је савладао гнев…”; “па тај човек има фасцинантну политичку каријеру! Нема у другој половини двадесетог века политичара из мале земље који је постигао већи светски успех. А то није случајно!”
Књига о Титу Добрице Ћосића прилог је познавању и разумевању Срба и Србије, веома битна без обзира да ли се неко слаже са аутором или одбија његове погледе и ставове. Подсећам да је сага о Катићима – Корени, Деобе, Време зла, Верник – књижевно ремек-дело недовољно познато у свету, а за Србију то што је Голсвордијева Сага о Форсајтима за Енглеску, еп о Буденброковима Томаса Мана за Немачку, за Русију најмање познат, а по мом мишљењу далеко најболљ, роман Максима Горког Дело Артамонових.
Добрицу Ћосића ћемо памтити пре свега као великог романописца, а само узгред као гневног аутора Књиге о Титу.
Иван Ивањи
Извор: Време
