У недостатку планова дошла је до изражаја осветољубивост и уочљиво величање индивидуалних доприноса појединаца. Одређене дискусије у скупштини и ван ње су очито инициране страстима и темеље се на пријетњама, углавном кроз могући монопол законодавне или извршне власти
Политичке стратегије имају за циљ унапријед осмишљено политичко понашање којим се планирају потези, процјењују реакције противника и начини доказивања оправданости сопствених ставова.
Како се напокон власт у Црној Гори више пута промијенила за кратко вријеме, очито није било времена да се осмишљавају нове стратегије политичких партија, осим оних устаљених које су их одржале на политичкој позорници.
У недостатку планова дошла је до изражаја осветољубивост и уочљиво величање индивидуалних доприноса појединаца. Одређене дискусије у скупштини и ван ње су очито инициране страстима и темеље се на пријетњама, углавном кроз могући монопол законодавне или извршне власти.
Неки актуелни политичари доказују храброст тиме да их наводно „није страх ни за сопствени живот“, поједини обећавају „кадровске одмазде“, једни знају „против кога ће се водити судски поступци“ други предлажу међународне факторе као „свједоке“ и сл.
Самохвалисање и подизање сопственог доприноса до непровјерљивих нивоа, са особеностима херојске мегаломаније, давно идентификовано у нашој традицији и менталитету, не губи на интензитету ни у 21. вијеку.
Својевремено је Г. Геземан забиљежио како је књаз Данило наводно питао своју пратњу која би им била најмилија жеља, на шта му је један од присутних одговорио: „Кад ме питаш, господару, право ћу ти казати. Ја бих најрадији да се попнем на врх Ловћена па ту да се раширим и окаменим, разумије се да ми бог да мало више да порастем, како би ме могли виђети и са мора и са сува“.
Закључује да тај „монументални“ Црногорац постиже рекорд у коме га више није могуће превазићи, он сједи величанствено као на престолу, изнад облака, хиљаду и седам стотина метара изнад осталих људи.
Многи јунаци тог времена су додатно били убијеђени и да ће се и „сва Европа“ узбудити ако им се нешто деси. Наравно, чим би се завршио бој морали су се неминовно враћати да у „зноју свог лица обрађују своје њиве“, наводи Геземан.
Посебно је занимљиво да се тачно зна „ко је чији човјек“ од нпр. будућих носилаца правосудних или функција у безбједносном сектору, чиме се директно ометају демократски услови за истинску промјену наслијеђеног деспотског система из прошлих политичких времена.
Јавна политичка дискусија заснива се поново на вођењу „специјалних ратова“ у оквиру дневне политике, а који постају озбиљна „оружја“ политичке борбе младих и релативно нових људи у политици.
Демократија је омогућила слободан разговор и замијенила насилне методе за решавање политичких антагонизама, али не може функционисати без солидарности и интеграција које морају бити јединствен циљ свих политичких актера у Црној Гори.
Тешко је доносити и најобичније животне одлуке ако је појединац изолован од сопственог бића, од породице или друштва у којем живи. У политици је идентично, јер они који се њом баве имају посебну одговорност и према заједничкој породици – Држави, због које не смију бити изоловани једни од других.
Међусобни политички односи не треба да буду засновани на осветољубивим методама демократије. Не мора значити да ће конкретан став спријечити компромис, конструктивним разговором се може доћи до усклађивања појединачних интереса, за добробит цијелог друштва.
Без такве политичке солидарности нема интеграција јер ће се поново све свести на вјештачке пођеле и пуку борбу за власт што ће нас удаљити од наводног стратешког циља Црне Горе, учлањења у ЕУ.
Потребно је водити коректне политичке борбе и тако „заузимати“ политички простор међу бирачима. Ионако се на крају сваке борбе, као и сви наши преци, без обзира на нацију, вјеру или било које друго опређељење, враћамо да „у зноју свог лица обрађујемо своје њиве“ једни поред других.
Ратко Контић
Извор: Дан
