Ратовима више не претходе објаве рата као у она прохујала, џентлеменска времена. Историја је промијенила стил. Ратови су постали надметања у злочинима. Побједници су они чији је злочин монструознији.
Kада сруше све што се могло срушити, када прогнају све што се могло прогнати, када убију све што се могло убити остаје питање што урадити с остатком. На који начин докусурити остатак.
Послије пола вијека ратова између Јевреја и Арапа свијет се пита што ће остати на библијској земљи. Kаква јој је будућност. То питање судбински лебди над Палестинцима у појасу Газе. Људскост и будућност цивилизације су на великом искушењу баш ту гдје су цивилизације и одњихане.
На простору гдје се проповиједало спасење људског рода данас се прерано рођеним бебама ускраћује кисеоник. Тек дошлим на овај свијет одузима се право на дисање. Напаћени народ се оставља без воде, хране, љекова. Болесничке постеље рањених и непокретних људи по цијели дан и цијелу ноћ се засипају бомбама и гранатама.
Што рећи о злу, о мучењима и страдањима с друге стране границе која су претходила овако гњевној освети које, као што видимо, нијесу поштеђене чак ни бебе у инкубаторима, ни дјеца, ни жене, ни старци у појасу Газе.
Kако избрисати из главе слике болница око којих су размјештени тенкови да умирућима ускрате достојанство последњег часа. Што казати о љекарима и медицинском особљу које је поубијано док је под заклетвом Хипократа рањене лијечило. Kолико ће требати времена да се забораве родитељске сузе и болни врисак над тијелима мртве дјечице и окрутностима ситуације у којој није дозвољен ни минут паузе да се дјечја тијела изваде испод рушевина и сахране. Чиме угушити крике очева и мајки док њихова дјечица гину под непрекидним топовским канонадама. Треба ли заборавити на хиљаде имена убијене дјеце која се у слављеној офанзиви нијесу стигла ни изговорити.
Што рећи о циљаним и са лица земље збрисаним двадесеточланим породицама чије је сјеме и име занавијек затрто у појасу Газе.
Шта да урадимо са свим тим остацима који су се људима широм свијета урезали у памћења. Kако да се одупремо резултатима рата на Светој земљи од којих су нам се душе узнемириле и вјере пољуљале.
Може ли се прихватити објашњење да је један страдалнички народ од моћних савезника добио ексклузивну дозволу да спроведе ничим ограничену освету. Да ли ћемо оргију убијања незапамћену у људској историји на тако малом простору у тако дугом времену прогласити нечијим државним успјехом и компензацијом за минула страдања. Може ли се згажена човјечност у појасу Газе сматрати оствареним историјским циљем једне државе. Kо ће се поносити тиме што ни зрнце части, ни трун самилости, ни кап хуманости у појасу Газе није остало.
Kојим ријечима ће се у име побједника цивилизовани запад убудуће обраћати Богу. У којим храмовима ће симулирати приврженост добру и величати своја хумана достигнућима.
Да ли ће остали свијет подржати циљана уништења без остатка. Докле ћемо слушати причу о остацима као дестабилизујућим факторима који праве штете државним просперитетима запада иако је читавом свијету јасно да ти развоји и ти просперитети почивају на темељима геноцида.
„Без остатка“ је девиза моћних земља и трагични усуд немоћних.
Поражавајућа су друштва која у новом миленијуму такве политичке доктрине и даље прихватају и даље подржавају.
Читав свијет, без остатка, дужан је натјерати сукобљене стране и њихове менторе да се што прије суоче са почињеним злочинима.
Саосјећајно ћемо поновити ријечи које изговара вођство Израела а са којима се свијет солидарисао поводом бруталних злочина које су Израелци претрпјели на своме тлу.
„Сви они који мисле о будућности људског рода морају осудити Хамас“.
Исте те ријечи са много већом снагом сада ођекују над Израелцима и њиховим монструозним и безбожним злочинима почињеним у појасу Газе.
„Сви они који мисле о будућности људског рода морају осудити Израел“.
Атанас Ступар
