Приредио: Мирослав Здравковић
Пре пет дана (14.11.2025) израчунао сам и објавио податак (линк) да су просечна примања домаћинстава у Србији за двадесет и једну годину повећана за 2,9%. За 20 година (2003-2023) била су смањена за око 3%. Овај један податак не каже ништа о томе како живи просечна породица, а још мање о томе како живи две трећине породица испод просека, нити шта им се догодило са примањима у овако дугом периоду. Немамо озбиљних анализа како живе људи на селу, како у мањим градовима, на периферији Београда или у његовом центру или насељима где живе најбогатији.
Овде прилажем део запажања Орвела која су запрепашћујуће слична са нашом свакодневицом, а након 90 година. Технологија је у међувремену напредовала, људска стварност „обогаћена“ је са мноштвом „корисних“ направа (ТВ, мобилни телефон…), али неке основе људске материјалне беде и егзистенције нису се битно промениле.
Овде нећу цитирати прецизне Орвелове материјалне аналитике о недељним трошковима радничке породице, већ ћу само издвојити мени генерализујуће мисли о животу сиромашних у западној цивилизацији.
Након прочитаног, осећам се постиђено да овако нешто слично нисам написао (истраживао) за живот у Србији у протеклих 25 година. Тим више, јер имам записан сваки динар који сам зарадио и потрошио.
Како је живети у вишечланој породици само од социјалне помоћи? Или, како је живети дубоку старост потпуно сам у неком од хиљада села која се гасе?
„Лондон као неки вртлог привлачи одбачене људе, а истовремено је толико велики да у њему можете бити врло усамљени и отуђени. Док не прекршите закон, нико вас и не примећује, па макар били и потпуно растројени, што не би могло да вам се деси у месту где имате суседе који вас познају. У индустријским градовима се негује некадашњи начин живота у заједници, традиција је још увек јака, и скоро сви имају породицу, а стога и дом. У граду од педесет или сто хиљада становника нема луталица и несталих; нико, рецимо, не спава на улицама. Штавише, прописи не обесхрабрују незапослене да заснују породицу. Са 33 шилинга недељно (социјалне помоћи – МЗ), мушкарац и жена су на ивици глади, али могу да имају свој дом; далеко им је боље него самцу са 15 шилинга. Живот незапосленог, неожењеног човека је ужасан. Неки од њих живе у пансиону, а већина у „намештеној соби“, коју обично плаћају шест шилинга недељно, сналазећи се најбоље што могу са преосталих девет (шест шилигна недељно за храну и три за одећу, дуван и забаву). Наравно да такав човек не може да води рачуна о себи, нити да се храни како треба, а у соби коју плаћа шест шилинга недељно не жели да борави дуже него што је потребно. Зато проводи дане лутајући по градској библиотеци, или било ком другом месту где може да се угреје. Бити у топлом – зими је то скоро једина брига неожењеног човека без посла. У Вигану је омиљено уточиште биоскоп, који је тамо изузетно јефтин. Увек можете наћи карту за четири пенија, а преподне, на неким местима, и за два. Чак и они који умиру од глади спремни су да плате два пенија да би на тренутак побегли од језиво хладног зимског поподнева. У Шефилду сам ишао да слушам неког свештеника, и то је било најглупље и најгоре одржано предавање коме сам икада присуствовао. Нисам више могао да издржим, ноге су ме саме носиле напоље, а није прошло ни пола предавања. Ипак, сала је била преплављена мноштвом незапослених људи; они би слушали и много горе баљезгарије само да нађу топло склониште.
67. страна.
Најсуровија и најпогубнија последица процене прихода је разарање породице. Људи зашли у године, чак и они везани за кревет, бивају због тога избачени из свог дома. На пример, старији пензионер, ако је удовац, живео би са својом децом; његових десет шилинга недељно ишло би на рачуне, а вероватно би га и лепо неговали. Међутим, социјална служба га убраја у „укућане“, и ако остане са својом породицом, његовој деци се ускраћује новчана помоћ. Зато он у седамдесетој или седамдесет петој години мора да оде у пансион и препусти своју пензију власнику пансиона, живећи буквално на ивици глади. Видео сам неколико таквих случајева. У овом тренутку (1936. – МЗ) то се дешава широм Енглеске, захваљујући центрима за социјални рад.
66. стр.
Међутим, нижи стандард не мора да значи и одрицање од сувишних ствари и куповину само оног што је неопходно за живот; често је управо супротно. Упркос великој кризи, повећава се потрошња непотребних ситница. После рата, томе су највише допринеле две ствари: филмови и производња јефтине одеће за широке народне масе. Млади који напусте школу у четрнаестој и запосле се негде на периферији, већ у двадесетој остану без посла, вероватно до краја живота; али зато на распродаји могу да купе одело које из даљине изгледа као да је кројено по мери. Девојка може да делује модерно и за много мање новца. Можда немате ни два пенија у џепу нити било какав план у животу, и спавате у влажној соби на пола кревета; али у новој одећи стојите поносно на углу, замишљајући да сте Клерк Гејбл или Грета Гарбо. А код куће вас чека топла шољица „старог доброг енглеског чаја“ и отац, незапослен још од 1929, привремено срећан, јер је начуо ко ће бити нови престолонаследник.
Трговци су после рата морали да се прилагоде захтевима недовољно плаћених, изгладнелих људи, а исход тога је да су данас луксузне ствари чак јефтиније од оног што је неопходно. Један пар обичних солидних ципела кошта као два пара оних веома помодних. По цени једног поштеног оброка можете купити килограм јефтиних слаткиша. За три пенија нећете добити много меса, али зато ћете поховане рибе и помфрита имати у изобиљу. Литар млека је три пенија, безалкохолно пиво четири, али седам аспирина кошта свега један пени, а кутија чаја још мање. Изнад свега је клађење, најприступачнији „луксуз“. Чак и људи на ивици глади могу купити краткотрајну наду („нешто за шта ће живети“, како то називају), тако што ће дати један пени за тикет. Организовано клађење је сада достигло статус најразвијеније друштвене гране. Кладионице обрну шест милиона фунти годишње, и тај новац углавном долази од радничке класе. Био сам у Јоркширу кад је Хитлер поново заузео Рајнску област. Хитлер, Локарно, фашизам и могућност рата нису изазвали ни најмање узбуђење код становништва, али одлука Фудбалске Асоцијације да престане да унапред објављује датуме утакмица (у покушају да смање број кладионица) изазвала је распомамљени бес. Осим тога, фантастична открића модерне технике имају увек спремна изненађења за људе празних стомака. Можда целу ноћ дрхтите од зиме јер немате чиме да се прекријете, али ујутру у градској библиотеци читате све вести које су специјално због вас послате из Сан Франциска и Сингапура. Двадесетак милиона људи је гладно, али буквално сваки човек у Енглеској може да слуша радио. Оно што смо изгубили у храни, надокнадили смо у техници. Радничка класа, којој су ускратили све што јој је заиста потребно, као надокнаду је добила јефтини „луксуз“ који јој привидно олакшава живот.
73-75. стр.
Људско биће је пре свега врећа за трпање хране; можда су остале улоге и вештине божанске, али са временске тачке гледишта оне долазе касније. Чоовек умире и сахране га, и све његове речи и дела се забораве, али храна коју је појео живи и после њега кроз шкрипање болесних костију његове деце. Мислим да би могло да се докаже да су промене у начину исхране важније од промена династије или чак религије. На пример, никада не би било Првог светског рата да није измишљена конзервисана храна. И историја Енглеске у протеклих четири стотине година била би потпуно другачија да крајем средњег века није почело да се у исхрани користи коренасто поврће и разни зелениш, а нешто касније разноразна безалкохолна (чај, кафа, какао) и жестока пића, на која Енглези, као љубитељи пива, нису били навикли. Ипак, чудно је да се значај хране врло ретко уважава. Свуда видите споменике подигнуте политичарима, песницима, бискупима, али не и куварима, месарима или пољопривредницима. Кажу да је краљ Чарлс V подигао споменик човеку који је открио димљене харинге, али то је једини случај којег тренутно могу да се сетим.
76 стр.
Обичан грађанин би радије умро од глади него живео на глебу од целог зрна и сировим шаргарепама. Што мање новца имају, људи имају мање апетита за здраву храну. Милионер би уживао да за доручак добије интегрални двопек и ђус; незапослени човек нимало. Овде долазе до изражаја неке склоности које сам описао на крају претходног поглавља. Када сте незапослени, што значи неухрањени, забринути, несрећни и усамљени, не желите да једете досадну здраву храну. Желите нешто мало „сочније“. Увек су ту нека јефтина укусна јела која вас маме. Хајде да узмемо три порције помфрита за један пени! Скокни по сладолед од два пенија! Пристави чајник да попијемо једну лепу шољицу чаја! Тако вам мозак ради кад сте социјални случај. Бели хлеб, маргарин и заслађени чај нису нимало хранљиви, али су укуснији (тако бар мисли већина људи) од интегралног хлеба са намазом и чаше хладне воде. Незапосленост је бескрајна патња која непрекидно мора нечим да се ублажава, посебно чајем, енглеским опијумом. Шоља чаја или аспирин је много бољи привремени стимуланст него парче интегралног хлеба.
79. стр.
Последице оваквог начина живота су уочљиве у физичкој дегенерацији коју можете видети директно, својим сопственим очима, или ако баците поглед на чињенично стање…Најочигледнији знак неухрањености су покварени зуби. У Ланкаширу готово да нема особе са добрим зубима међу радничком класом. Штавише, мали број људи уопште има зубе, не рачунајући децу; чак и деца имају ломљиве плавичасте зубе, што указује на недостатак калцијума, претпостављам. Неколико зубара ми је рекло да је у индустријским зонама немогуће наћи особу старију од тридесет година која има бар један свој зуб. У Вигану су ми разни људи рекли да је боље повадити све зубе што раније. „Зуби само праве проблеме“ рекла ми је једна жена.
80. стр.
Најбољи Енглези су жртвовани у кланици Првог светског рата – милион здравих и снажних људи који углавном нису стигли да заснују своју породицу. Али процес опадања виталности енглеске нације започео је и пре тога, највише због нездравог начина живота, тј. индустријализације. Не мислим да је за то крива навика да се живи у градовима – градови су вероватно и здравији од села, из више разлога – већ модерна индустријска технологија која има јефтине замене за све. Можда ћемо једног дана открити да је конзервисана храна убојитије оружје од митраљеза.
81. стр.
Колико знам, енглеска радничка класа презире интегрални хлеб; обично је немогуће наћи хлеб од целих зрна житарица у радничком насељу. Као разлог обично наводе да је интегрални хлеб „прљав“, У ствари, смеђи хлеб се некада бркао са црним, који се традиционално повезивао са сиромаштвом (има много сиромашних у Ланкаширу; штета што немају и црни хлеб!). Али енглеско непце, посебно радничко, сада скоро аутоматски одбија добру храну. Сваке године повећава се број људи који више воле конзервисани грашак и конзервисану рибу уместо правог грашка и рибе, а мноштво њих који могу себи да приуште право млеко у свом чају, радије ће изабрати конзервисано млеко, чак и оно одвратно млеко које се прави од шећера и кукурузног сирупа, на коме је великим словима исписано „није за бебе“. У неким областима учињени су велики напори да незапослени науче више о правилној исхрани и рационалном трошењу новца. Када чујете овако нешто, осећате се растрзано. Чуо сам једног комунисту како врло огорчено говори о томе. Рекао је да госпође из вишег слоја сада имају образа да дођу у Ист Енд и саветују жене незапослених у вези са куповином. Навео је то као пример који показује менталитет енлеске владајуће класе. Они прво осуде неку породицу на тридесет шилинга недељно, а онда имају довољно дрскости да им говоре како да троше свој новац. Био је у праву – потпуно се слажем с њим. Али ипак је штета да људи наставе да се наливају ђубретом као што је конзервисано млеко, чак и не знајући да је оно мање хранљиво од правог млека које се добија од краве.
82. стр.
Џорџ Орвел „Пут за Виган“, Лом, 2015.
Извор: Макроекономија
