Пише: Ђорђе Писарев
Клинци из предграђа малих америчких градова возе своје бицикле – имали смо баш такву “малу банду” веселника у Нетфликсовој серији “Stranger things”, а ускоро се смрзнемо од страха када ужасно створење из фројдовских ноћних мора почне да убија, “исијавајући” кинговску језу (серија и јесте својеврсни омаж приповедању Стивена Кинга). Главни јунаци ових заводљивих хорора углавном су клинци, а можда најчувенији егземплар је кловн који од забавног, постаје ужасавајуће створење које доноси праисконски страх. Феномен није нов, он је готово архетипски када је у питању одрастање и сазревање деце у “модернијим” временима. Шта су нам, уосталом, говориле бајке Андерсона, Пероа, браће Грим?
“Сада ће неко умрети“, прошапта девојчица речи које је често слушала од своје добре баке док је она још била жива. „Кад год падне нека звезда“, говорила је бака, „једна душа отићи ће са овог света!“ Свуд наоколо владала је тама и студ, казује се у “Девојчици са шибицама”.
А тек “Ивица и Марица”: Кад је вештица одлучила да је Ивица довољно дебео како би од њега био један леп ручак, заложила је рерну у којој ће га испећи. Марица на превару доведе вештицу и натера је да она уђе у рерну. Кад је вештица била цела у рерни, Марица хитро затвори враташца и забрави их, ослободи брата те заједно побегоше, а вештица је остала да гори у рерни!
Црвенкапа? Док је брала цвеће, вук је пожурио до бакине куће и појео је. Када Црвенкапа стигне, вук је такође поједе (у Пероовој верзији, ово је чак крај!). Ловац је дошао и пререзао вуку трбух. Затим је ставио камење у тело вука како би га убио. Ајме! Замените имена и замислите овакав сиже у реалном времену са “обичним” јунацима.
Чист крвави хорор, жешћи него што нуди ТВ серијал о форензичару Декстеру Моргану, а камоли Ентони Хопкинс тумачећи Ханибала Лектера, опсесивно гладног људског меса. А Герда и Кај… “Када комадић магичног огледала, ношен пахуљом, упадне у Кајево срце и очи, он постаје суров и агресиван. Уништава башту, исмејава баку, а до Герде му више није стало. Сада му се сви чине подли и ружни.
Тако он завршава у пратњи Снежне краљице, која му даје два пољупца: један да утрне од хладноће, а други да га натера да заборави Герду. Трећи пољубац би га убио”. Прво нас уведу у причу и натерају да заволимо оловног војника и играчку – балерину, а онда дечак баца оловног војника у ватру, а за њим убрзо оде и балерина: бајка се завршава тако да је следећи дан када је служавка чистила пепео нашла два мала срца; Ромео и Јулија и сличне “приче за одрасле” ситна су игра у односу на овакве трагедије, испричане “за децу”. (У једној од верзија Пепељуге зла маћеха сопственој кћерки сече стопало да би ова могла да обује ципелицу!)
Разговори о књижевности, Мангел и Борхес: Mythos, Hronos, Topos.
Творац “Сендмена” и паралелног подземног Лондона у “Никадођији” Нил Гејмен је за „Гардијан“ говорио о лику из својих дела за кога сматра да је “најстрашнији”. Реч је о Другој мајци, опаком лику из новеле “Коралина”, објављене 2002. године.
Направио сам много ужасних ствари у својим књигама… Али, за мене, најужаснија је Друга мајка из “Коралине”. Она је у потпуности застрашујућа – каже Гејмен. – Постоје поједини страшни ликови које сам направио, као што су господин Круп и господин Вандемар у “Никодођији”, који су застрашујући, али забавни. Урсула Монктон у “Океану на крају путељка” је језива, али изазива сажаљење.
Гејмен каже да се није уплашио док је писао “Коралину”, језиву повест о јунакињи са дугмадима уместо очију – она и Коралини хоће да очи извади и зашије дугмад! – признаје да му је било потребно време да убеди људе да је то књига за децу. Према Гејменовом мишљењу, исконски страхови су они које носимо из детињства. Изгледа да се писцима чини да је све то више ирационално, можда и недовољно убедљиво. Па да то мало појачамо, учинимо аутентичнијим? Што да не, на књигама још увек, фала богу, не мора да пише којем су узрасту намењене, а читалачко задовољство, признајмо, тешко постићи само са пасторалним сликама типа “ал је леп, овај свет”.
Извор: Дневник
