Пише: Ђорђе Матић
Иако је некадашња Југославија била (наравно често недосљедно) опрезна кад би се појавиле макар назнаке било чега што би личило на „националистичка скретања“ и успркос томе што се многи овдје данас по рефлексу жале како се „није смјело“ изражавати национални осјећај, неки догађаји из националне хисторије, реконтекстуализирани и прилагођени, чак читани као антиципација социјалистичке револуције и НОБ-а, провлачили би се свеједно и временом постајали дио службене приповијести и иделогије. То је вриједило и за неколико епохалних периода српске повијести интерпретираних кроз призму која се, углавном складно, уклапала уз идеолошке смјернице система у чијим су темељима били уписани и национално и социјално ослобођење. Гаврилов пуцањ, на примјер, па Први свјетски рат и побједа српске војске примјери су такве интеграције – у том смислу рецимо, дјелује необично из ове перспективе и након свих промјена позиција да је још раних шездесетих режисер Жика Митровић снимио филм „Марш на Дрину“, с чувеним истоименим музичким маршем Аце Биничког који се слободно свирао с безбројних
ТВ пријемника, а нас ђецу насмијавала и узбуђивала реплика Љубе Тадића на крају филма – „Дрино… јебем ти…“. С ове стране би се данас то наравно врло лако и по инерцији интерпретирало као „доминација“ и „хегемонија“, али то је сувише плитко да би се узело озбиљно. У дозвољени корпус догађаја који су тумачени као права или натегнута претходница ондашњег система и склопа вриједности, ишли су тако и они готово митски, у романтизму до култа издигнути драматски моменти Првог српског устанка из 1804., или „Револуције“ како ју је у књизи истог наслова назвао најутјецајнији њемачки хисторичар и политичар Леополд фон Ранке још у деветнаестом вијеку. И сам Крлежа 1954. године о стопедесетгодишњици устанка написао је изузетно понесен текст о Карађорђевој буни. Мотив је добацио све до моје генерације, оне која се формирала са шездесетих на седамдесете и осамдесете година, и на њој најближој рок-култури: чак су и сарајевски Индекси имали пјесму „Бој на Мишару“, што се и нама који је се одонда сјећамо свеједно чини сада након свега помало невјеројатно. И у раној доби читали смо о тим тада несхватљиво далеким временима – с привилегијом да то буде у најважнијем листу наших дјетињстава, без сумње најљепшем листу за ђецу и младе уопће, у чаробном Политикином забавнику: поред прича о каубојима, витезовима и нашим и савезничким армијама из Другог свјетског рата читали смо и узбудљиве, романсиране приче о српским хајдуцима који су се дигнули на буну против Турака и о херојским биткама вођеним против туђинског завојевача. Описано на једној или двије велике странице Забавника, са све драматичним црно-бијелим или руком колорираним илустрацијама, ту су мргодне бркајлије редом сличне Црном Ђорђију, у чакширама, антеријама, опанцима и фесовима, с кубурама и јатаганима за појасима и у руци, насртали на непријатеље уз стрипске облачиће и ономатопеје експлозија вишњевих топова и „џебане“ (ту смо научили и ову ријеч), по кулама и утврдама Београда, Смедерева, Крагујевца, Топлице, Ниша, по брдима и пољанама што смо их ту научили први пут – Мишару, Јадру, Орашцу. Низале су се у бројевима листа приче усхићујуће, писане брзим темпом и језгровитим стилом „београдске школе“, с обавезним емоционалним сурплусом непотписаних аутора и истинском озбиљношћу (као да се све догодило јучер, и у исти час у вријеме непојамно давно) прича за причом о невјеројатној храбрости, јунаштву и побједама устаника. Али и поразима. Најимпресивнија и најпотреснија била је битка на Чегру, брду у близини Ниша, вођена прије равно 215 година, 31. маја 1809. Ресавски војвода Стеван Синдјелић тукао се с бројчано неуспоредиво моћнијим турским јединицама, све док нису пробиле задњу линију обране и упале у шанац који су држали устаници. Схвативши да не може побиједити, Синдјелић одрјешитошћу каква античког хероја пуца из кубуре у подземни магацин барута – у џебану – и диже у зрак и себе и своје јединице, и непријатеља. Но, на ово узбуђење младих читалаца долазио је језиви пост фестум: да би застрашио народ, Хуршид-паша наређује да се од лубања изгинулих устаника у Нишу сагради кула у коју је узидано преко девет стотина лубања устаничких. Многи од нас, поготово одавде из западних крајева са запањеношћу су тада откривали да то мјесто постоји и даље у стварности и у овој истој нашој земљи. Кад смо с том и таквом културном и психолошком попудбином улазили онда мало касније у пубертет, имали смо још једну привилегију: да нам осјећај страве над тим барбаризмом и једнако чување важне поруке на најплеменитији начин „амортизира“ дизајнер Југослав Влаховић који ће за графичко рјешење албума „Истина“ обожаване Рибље чорбе узети управо тај лоцус хоррибилис, ту исту Ћеле-кулу и варирати је на омоту с лицима чланова бенда. Знам, неки ће рефлексно у читавој овој повјесници и „прикљученијима“ видјети само макабрични елемент, „танатичку опсједнутост“ која се недопустиво лако и често с арогантних висина приписује овоме народу. Али није тако.
Сјетио сам се тога свега ових дана, баш о годишњици битке. И уз необичан, истински запањујући податак. На обиљежавање у спомен-комплексу Чегар, наиме, дошао је и – Стеван Синдјелић, потомак директни, што ће рећи чукун-чукун (!) унук војводин. Из магли невјеројатно давне прошлости, и из слика и сјећања ђечачких одушевљавања и страховања над „авантурама“ народних јунака, иза црте гдје се одавно не зна што је хисторијска стварност а што фабулирање – изронио је жив човјек, десето кољено (!) претка рођеног и страдалог из народа гдје су се континуитети, повијесни, колективни, и лични, фамилијарни, ломили, прекидали или, најстрашније, биолошки гасили више пута него што смијемо и помислити. Појавио се млад човјек који чува успомену на опјеваног, препричаваног, слављеног и злоупотребљаваног претка. Али сам опстанак, само постојање тога потомка, његов онтички разлог, сљедствено томе битак и биће, већа су и величанственија порука од јасног поноса успомене на митскога хероја.
У томе свему и порука нама, с ове стране. Поражавајућа, трагична, без сумње. Но, можда ипак у неким неистраженим путевима и трагањима, стварности и жељама, очајањима и пресабирањима – и далека могућност нечега, још тешко изрецивог, а незавршеног, не до краја несталог свему унаточ. Или макар назнака такве могућности. Јер не опстаје се тако дуго узалуд.
Извор: П-Портал
