Pravni sistem Crne Gore je tako koncipiran da se bez 54 poslanika u Skupštini ne može preuzeti djelotvorna vlast kadra da reformiše društvo, što je potvrđeno u dosadašnjem periodu „opštenarodne mučnine“.
Dodajmo kolonijalnu zavisnost i ograničenja koja 41 poslanik priklješten ustavnim normama nije smio ni taći, pa će svakom biti jasno zašto se stvari odvijale tako kako jesu.
Niko nije 30. avgusta 2020. bio tako „raspoložen“ da narodu gladnom pravde kaže istinu da od pravde neće biti ništa. Da kaže da ustavna ograničenja i kolonijalna omča blokiraju reformu društva: pravosuđe, ustavni sud, izborne zakone, uz perfidno osmišljene propise koji su institucije zakovale za dno u – status quo.
Đukanovićeva vlast je od referenduma ucjenjivana „od manjina“, a on je na te ucjene rado pristajo, u stvari on ih je htio ali su docnije uzele toliko maha da su zadnje mandate obilježili ekstremnim neprirodnim učešćem manjina u izvršnoj vlasti i u državnoj upravi – do bezobrazluka. Time je Đukanović postavio vulgarnu formulu koja će mu donositi većinu (do 30. avgusta 2020. a i tad ne i 54 ili 49 poslanika), pa se izbor VDT i GST izveo podlo, mučno i prevarno.
Đukanović nikad nije mogao u eri svoje vlasti nakon 1997. mogao imati stvarnu većinu bez krađe. Međutim, ni uz krađu to ne bi uspijevao da nije činio „ustupke“ manjinama i stranom faktoru i susjedima, što mu uopšte nije teško padalo. Naprotiv. I od toga je pravio „sebi plus“ JAVNIM lažima o „multi-društvu“, a svoje inostrane gazde i stvarne kolonizatore Crne Gore nazivao ljupko „partnerima“ a TAJNO to radio isključivo kako bi što duže ostao na vlasti. To je Crnu Goru preobrazilo u potpunu koloniju ali su kolonizatori Đukanovića čašćavali feudalnim ovlašćenjima i žmurili na kriminal i pljačku Crne Gore koju je „drao natenane i temeljno – do gole kože i do mile volje“.
Advokat Vladan S. Bojić
