Nikada atlantske imperijalne elite nisu bile tako otuđene i nikada nisu tako malo marile za običan svet. A ako se pitamo da li će zbilja da napadnu Rusiju, odgovor je – da, oni su poludeli od moći i bogatstva, zaratiće, samo li procene da time mogu da zarade još koji bilion dolara.
Američki psihijatar, Vilijam Vedin, svojevremeno je analizirao profil Hilari Klinton i ostalih atlantista iz „duboke države. Opisao ih je kao hladnokrvne ubice miliona ljudi (ovde). Postoji dokument Razmišljanja o Armagedonu, podseća Vedin, u kome se savetuje eskalacija nuklearnog pritiska na Rusiju. „Putin je preveliki hrišćanin da bi dočekao da vidi kraj čovečanstva u totalnom nuklearnom ratu“, sažima osnovnu ideju ovog dokumenta Vedin. „Pre će se povući nego gledati istrebljenje ljudske vrste“.
Pošto misle da će Rusi u jednom trenutku da se uplaše opšteg pomora, kaže Vedin, „oni će sa radošću gledati snimak prvog udara i nuklearnog uništenja ruskih gradova – sigurni u nekom skloništu, duboko pod zemljom“. I radovaće se što će „posle sloma Rusije“ moći da kupe još jednu jahtu i naprave još jedan bazen iza kuće.
Jer, njihov cilj nije ovaj ili onaj ustupak Moskve. Rusi bi mogli, kaže Džatras, da predaju Donbas, napuste Krim i sami obese Asada – ali, to ne bi ništa promenilo u američkoj spoljnoj politici. Anglosaksonskom elitom, naime, vlada sumanuti antirusizam koji ne potiče od toga šta Rusi rade, nego šta Rusi jesu. Zato je njihova glavna stoletna lozinka: Russia delenda est = Rusija se mora razoriti! (ovde).
„Rusija je previše velika“, objašnjava Pol Kenedi (ovde), „trebalo bi da napusti veći deo Sibira“, inače će „i dalje slabiti“ (?!). Volter Mid je predlagao da Rusija proda istočni Sibir SAD (ovde), a slično je pisao i New York Press (ovde). Oto fon Habzburg je nudio Rusiji članstvo u EU „kad napusti azijske oblasti koje danas zovemo Sibirom“ (ovde i ovde), a Zbignjev Bžežinski je očinski savetovao da bi „labava konfederacija, sastavljena od evropske Rusije, Sibirske republike i Dalekoistočne republike, mogla da se razvija brže no sadašnja Rusija“ (ovde, 202).
I urednik britanskog Ekonomista žalio se da „privreda Rusije počiva na nepoštenim prihodima od vađenja i prodaje prirodnih resursa” (ovde), pa se u Britaniji do tančina razmatra kako izvršiti „kontrolisani raspad Rusije“ (ovde). „Krajnji cilj SAD i NATO je da podele (balkanizuju) i pacifikuju Rusiju, ili je učine večito nestabilnom (somalizuju je). Bila bi svedena na teritoriju koja je deindustrijalizovana, osiromašena, bez odbrambenih kapaciteta i bez sposobnosti za eksploataciju sopstvenih resursa“, lepo se analizira u članku „Podela Rusije posle Trećeg svetskog rata“ (ovde).
Stratfor, ta „CIA u senci“, u svojoj projekciji za razdoblje 2015-2025. predviđa da je „malo verovatno da će Ruska Federacija preživeti u sadašnjem obliku“. Rusija će, kaže Stratfor, ponoviti iskustvo raspada SSSR, što će „dovesti do formalne i neformalne fragmentacije Rusije“ (ovde).
Imperijalni atlantisti, dakle, hoće da razore Rusiju i preotmu joj Sibir, i samo ako procene da to mogu postići nuklearnim napadom – neće se od toga libiti.
A Srbija? Atlantisti nas vide kao „ruskog trojanskog konja“ na Balkanu (ovde), a taj stereotip još više podgreva njihova ovdašnja peta kolona. Ona neprestano denuncira Srbiju kao „ključnu ispostavu ruske politike, ne samo na Balkanu nego i šire“, odnosno kao „ključni faktor destabilizacije u regionu, u svrhu sprovođenja ruske spoljne politike“ (Milivoj Bešlin, ovde).
Navodno, u Srbiji postoji „kvislinški odnos prema Rusiji“ (Nikola Samardžić, ovde), „srpski nacionalizam postao je tek produžena ruka ruskog“ (Bešlin, ovde), odnosno kod nas deluje „ruska agentura“ i „ekstremističke grupe pod očiglednom kontrolom srpskih i ruskih službi“ (Samardžić, ovde). „Putinova Rusija nam otima ostatke evropskog identiteta, ekonomskog potencijala i zdrave pameti“ (Samardžić, ovde), pa je u Srbiji na delu „evolucija iz srpskog šovinizma u kvislinški putinizam“ (Samardžić, ovde), tačnije u „kvislinški projekat putinovske Srbije“ (isto).
Uopšte, u Srbiji je na delu „ruska ratnohuškačka propaganda“ (Samardžić, ovde), a „mediji i inteligencija, nakon Velike Srbije, smislili su ideju ruske gubernije“ (ovde), kao deo „izdajničkog delovanja državnih službi, dominantne inteligencije i krugova u SPC“ (ovde). „Srpski rusofili zapravo su klasična peta kolona i potencijalni kvislinzi, bili plaćeni ili neplaćeni“ (Dejan Tiago Stanković, ovde).
Rusi su, inače, krivi za sve loše što nam se desilo: „caristička Rusija uvukla je Srbiju u Prvi svetski rat“ (Samardžić, ovde), za albansku pobunu na Kosovu 1981. i raspad Jugoslavije 1992. krivi su zapravo Rusi (Bešlin, ovde), a oni su krivi i za ubistvo Đinđića (Samardžić, ovde i ovde). Jednostavno, „vreme je da Srbija raščisti sa Rusijom i da se okrene Zapadu“ (Olenik, ovde).
Problem je u tome da Srbi vole Ruse. Prema istraživanjima samih atlantista, 72% građana Srbije smatra da je uticaj Rusije kod nas dobar za Srbiju, 68% da je uticaj EU loš, a 59% da je uticaj SAD rđav (ovde 13). U slučaju rata NATO protiv Rusije, simpatije Srba očigledno bi bile na strani Rusa, a to bi se moglo privremeno neutralisati jedino ozbiljnom represijom.
Iz navedenih citata vidi se da je kandidata za taj posao među našom kompradorskom elitom mnogo, pogotovo kod NATO lobista koji su deo vlasti (ovde). Međutim, to neće ići tako lako, jer je najviše protivnika Vašingtona i Brisela među mlađim, urbanim svetom (v. ovde 7). A upravo taj svet je, u julu 2020, pokazao koliko mu ne pada na pamet da trpi represiju (ovde).
Naravno, svi ćemo moliti Boga da nas ta čaša mimoiđe i niko ovde ne želi da se ponovo kači sa NATO-m. Ali, mi znamo da ako Zapad slomi Rusiju u sledećem koraku će hteti da se obračuna i s nama. Jer, i Srbiji je, kao sredinom prošlog veka, u konačnici namenjena sudbina „bele kolonije“ (ovde).
Zato se moramo braniti. Rusi kažu da kada psa biju palicom – u Koreji, recimo, kako bi mu meso bilo mekše za jelo – on se može spasiti samo ako ugrize ne palicu, već zlotvora, i to direktno za grlo (ovde). Moskva je spremna da svakog mogućeg napadača i zlostavljača bije u glavu.
To ćemo i mi ovde morati da radimo. Kako znamo i umemo. S onim što imamo. I koga dohvatimo. Pa da vidimo hoće li na Srbima lomiti zube i ova imperija pohlepe, mržnje i zla.
Slobodan Antonić
Izvor: Pravda
