Пише: Џон Кис
Превод: Журнал
Фотографије су несношљиве. Дјеца упалих очију гледају у камере, лица им изрезбарена глађу што надилази саму тјелесну потребу. Породице згурене по провизорним заклоништима, с имовином сведеном на оно што могу на леђима понијети. Те слике из Газе пробијају се кроз мој екран и забијају се у мјесто гдје већ деценијама обитавају друге — насљеђена сјећања на приче мојих бака и ђедова, предавана с покољења на покољење као свете ране.
Сва четири моја дједа и баке бјежали су пред нацистичком машинеријом смрти. Са собом су носили остатке уништених живота: понеки портрет, рецепт из кухиње, приче што су започињале у благостању а завршавале у пепелу. Причали су о глади као о оружју, о опсади као војној тактици, о томе како се народ може сломити прије него што се физички уништи — тако што му се одузму храна, лијекови и трачак наде.
Одрастао сам вјерујући да „Никад више“ значи управо то — да се никад и нигдје више неће допустити да било који народ буде намјерно изложен глади и патњи. Вјеровао сам да ћемо ми, као Јевреји, бити први који ће препознати ране знакове зла, први који ће дигнути глас кад други буду прегажени машином дехуманизације.
Данас ме је срам.
Не срам што сам Јеврејин — тај идентитет ми је и даље светиња, прожет традицијама правде, самилости и настојања да се свијет исцијели. Али срам што држава која тврди да представља јеврејске вриједности користи глад као оружје рата. Срам што је опсада постала прихваћена стратегија. Срам што су потомци оних који су вапили „Пусти народ мој“ оглушили на исте такве вапаје — само што се они сада изричу на арапском.
Ово није оно што су моји дједови и баке замишљали кад су сањали јеврејску домовину. Сањали су сигурност, да — али не сигурност саздану на патњи других. Сањали су достојанство, али не оно које се гради одузимањем туђег. Замишљали су мјесто гдје ће јеврејска дјеца одрастати без страха, али никад нису могли замислити да ће та слобода значити да палестинска дјеца одрастају празних трбуха.
Израел коме су се надали моји дједови и баке требао је да буде свјетлост народима — мјесто у којем ће се лекције из јеврејске патње преточити у јеврејску самилост. А умјесто тога, гледамо политику која злокобно одјекује тактике што су некад коришћене управо против нас. Чујемо оправдања која личе језику оних који су некад правдали наше уништење. Свједочимо спором, гушећем уништавању једног народа, призорима који застрашујуће подсјећају на варшавски гето или логоре по Европи.
Све ја то знам. Знам за страхове, за безбједносне пријетње, за терор, за сложеност овог вишедеценијског сукоба. Знам и да су Израелци страдали, да су и јеврејска дјеца гинула, да страхови разарају с обје стране. Али ништа од тога не може бити изговор за коришћење глади као оружја. Ништа не оправдава држање два милиона људи у ономе што је суштински затвор под отвореним небом. И ништа од тога не чини част сјећању на оне што су изгинули зато што је свијет ћутао док им је човјечност бивала корак по корак одузимана.
Јеврејски појам tikkun olam — поправљање свијета — тражи од нас да истину изрекнемо чак и кад боли, нарочито кад боли. Он нас обавезује да свој народ позовемо на одговорност пред највишим моралним мјерилима, не из мржње, него из љубави — јер га довољно волимо да не можемо мирно гледати како изневјерава све оно што би требао да буде.
Јеврејство ме је научило да морални углед не настаје из моћи, већ из тога како ту моћ користимо. Научило ме да имамо посебну обавезу да штитимо угрожене, баш зато што смо и сами били угрожени. Научило ме да „Никад више“ нема никаквог смисла ако важи само за јеврејску патњу.
Слике из Газе не прогањају ме упркос мом јеврејском идентитету, већ управо због њега. Прогањају ме јер у лицима Палестинаца препознајем исту ону шупљу, безнадежну празнину коју су ми моји дједови и баке описивали у очима својих комшија. Прогањају ме јер у израелској политици видим исту хладну прорачунатост која је некада имала за циљ да сломи јеврејски дух кроз систематску дехуманизацију.
Ово није јеврејски. Ово није оно о чему су наши преци сањали кад су молили: „Идуће године у Јерусалиму.“ Ово није смисао тога да будемо народ изабран за тежак задатак — задатак правде.
Можемо боље. Морамо боље. Дјеца Газе заслужују боље. Сјећање на оне што су страдали у Холокаусту тражи боље. Будућност самог јудаизма зависи од тога да будемо бољи.
Фотографије ће наставити да пристижу. Питање је само хоћемо ли држати очи отворене довољно дуго да у њима угледамо свој одраз — и хоћемо ли имати храбрости да поглед скренемо са тог огледала ка послу обнове.
Џон Кис је аутор романа Под даскама, у издању Hall Publishing-а. Потомак преживјелих Холокауста, Кис је познат и по свом активизму за мир и уличној умјетности која повезује израелску и палестинску заједницу.
Извор: Counterpunch
